КАДА ЗАМИСАО ПОСТАНЕ СТВАРНОСТ
Како човек изнутра ствара оно што ће сутра постати његов живот?
Човек не почиње да ствара онда када узме алат у руке.
Стварање почиње много раније.
Почиње у тренутку када у њему настане осећај да оно што јесте више није исто што и оно што би могло да буде.
Тада се између садашњег и могућег отвара један невидљиви простор.
У њему настаје жеља.
А из жеље може настати слика будућности.
Из слике — циљ.
Из циља — план.
Из плана — деловање.
А из деловања — нова стварност.
То је један од најобичнијих процеса човековог живота. Али када га погледамо пажљивије, откривамо нешто необично:
човек је биће које може да ствара будућност пре него што она постоји.
—
Простор између онога што јесте и онога што може бити
Замислимо човека који стоји пред празним зидом.
На зиду још нема ничега.
Али он види слику која ће једног дана можда бити ту.
Неко други види само празан зид.
Разлика није у зиду.
Разлика је у ономе што се догодило унутар човека.
Он је у садашњем стању препознао могуће друго стање.
Можемо то једноставно означити:
S₀ → S₁
S₀ је оно што сада постоји.
S₁ је оно што би могло да постоји.
Између њих настаје разлика.
Та разлика није само математички однос. Човек је доживљава.
Он је доживљава као:
„Желим да буде другачије.“
Тако се рађа жеља.
У теоријском моделу рада жеља је управо повезана са разликом између постојећег и могућег стања.
Али ту се дешава нешто важно.
Човек не мора одмах да делује.
Он може да стане и замисли.
И управо ту почиње стваралачко замишљање.
—
Човек може да створи будућност пре него што је створи
Када кажемо да човек нешто „замишља“, обично помислимо на слику у глави.
Али стваралачко замишљање је нешто више од тога.
Ако желим да направим кућу, није довољно да је видим у машти.
Морам да је унутар себе постепено организујем.
Каква ће бити?
Где ће стајати?
Од чега ће бити направљена?
Колико ће имати просторија?
Шта је потребно урадити прво?
Шта после тога?
Којим редом?
Одједном се унутар мене појављује нешто што пре тога није постојало.
Не кућа.
Него организација куће.
Она још није у спољашњем свету.
Али већ постоји у мени као могућност.
Ту се открива суштина стваралачког замишљања:
> оно што још не постоји у свету, најпре мора добити облик у унутрашњем простору субјекта.
Рад управо због тога разликује унутрашњи простор од простора у коме се извршава стварна операција.
—
Од жеље до дела
Није свака жеља циљ.
Могу желети десет ствари истовремено.
Желим да отпутујем.
Желим нови посао.
Желим да научим језик.
Желим да напишем књигу.
Желим да променим нешто у свом животу.
Али у једном тренутку једна жеља добија предност.
То је одлука.
Жеља је још расута.
Одлука је усмерава.
После одлуке долази намера — усмереност субјекта према ономе што је изабрао.
Тада се појављује циљ.
А циљ је већ нешто друго од саме жеље.
Он је замишљено будуће стање које је постало довољно јасно да може бити даље организовано.
Али ни ту процес није завршен.
Циљ треба претворити у:
пројекат → план → програм.
Пројекат каже:
шта треба да настане?
План пита:
шта треба променити?
Програм пита:
којим редом?
Тако се магловита жеља постепено претвара у структуру могућег деловања.
—
Најважнија тајна: човек може да мисли о ономе што је сам створио
Овде се појављује једна особина која човека чини посебним.
Човек не може само да мисли о свету.
Он може да мисли о сопственој мисли.
Може да погледа сопствени план и да каже:
„Ово није добро.“
Може да промени своју идеју.
Може да измени сопствени пројекат.
Може да одустане од сопственог циља.
Може да замисли другачију верзију себе.
Другим речима:
организација може да организује сопствену организацију.
То је рекурзивност.
И управо је она један од темељних појмова модела.
Субјекат није само неко ко делује.
Он је структура која може да постане предмет сопственог деловања.
Зато стваралачко замишљање није само „маштање“.
Оно је организовање сопственог унутрашњег простора.
—
А онда се догађа нешто необично
Човек изађе из себе.
Не физички.
Он износи у свет оно што је претходно организовао унутар себе.
Архитекта направи цртеж.
Писац напише реченицу.
Композитор запише ноте.
Научник направи модел.
Проналазач направи прототип.
Човек направи кућу.
Слика која је била унутрашња постаје спољашња.
Унутрашње постаје операција.
А операција мења локални свет.
То је пресудна разлика.
Није довољно нешто замислити.
Замишљено мора постати организовано тако да може бити изведено.
Зато стваралаштво није бекство из стварности.
Напротив.
Стваралачко замишљање је један од начина на који човек улази дубље у стварност.
—
Али постоји једна опасност
Човек може створити план који није заиста његов.
Може желети нешто зато што су му други рекли да то треба да жели.
Може прихватити туђи циљ као свој.
Може преузети туђу представу успеха.
Туђи живот.
Туђи систем вредности.
Туђу представу о томе шта значи бити срећан.
И онда све то може веома успешно спроводити.
То је оно што овај модел назива окупацијом.
Не значи да је све што долази споља лоше.
Напротив.
Свако учење почиње примањем нечега што је дошло од другог човека.
Дете учи језик од других.
Ученик учи математику од учитеља.
Млади човек преузима знања из културе.
Проблем настаје тек када преузети садржај не прође кроз сопствену унутрашњу обраду, већ буде усвојен као готов резултат.
Тада човек може живети веома организовано, а ипак не живети свој живот.
—
Успех није доказ да је жеља твоја
Ово је једна од најзанимљивијих последица теорије.
Обично мислимо:
> „Ако нешто снажно желим и ако сам успео да то остварим, онда је то сигурно било оно што сам заиста желео.“
Али то није нужно тако.
Човек може бити изузетно успешан у остваривању туђег програма.
Може постати:
успешан професионалац,
богат човек,
признати уметник,
угледни научник,
а да тек касније открије:
„Ово није живот који сам желео.“
Зато питање аутентичности није:
> „Колико јако нешто желим?“
него:
> „Одакле је дошла та жеља?“
Да ли сам је ја обликовао?
Или сам је само прихватио?
Рад управо овде прави важну разлику: преузети садржај може бити снажан и успешан, па чак и успешно потврђиван кроз сопствено деловање.
—
Где онда почиње слобода?
Можда слобода није у томе да човек нема утицаје.
То није могуће.
Сви смо настали у неком језику, породици, култури, времену и историји.
Слобода можда почиње тек онда када оно што смо примили вратимо себи на обраду.
Када туђу идеју не одбацимо аутоматски.
Али је ни не прихватимо аутоматски.
Када је пустимо кроз сопствено питање:
„Шта ово значи за мене?“
Тада туђи садржај престаје да буде само туђи.
Постаје материјал за сопствено стварање.
То је можда један од најдубљих смислова образовања.
Не пренети човеку готов живот.
Него му помоћи да развије способност да од онога што је примио направи нешто своје.
—
Исто важи и за психотерапију
Човек понекад у терапију не долази зато што не зна шта да ради.
Напротив.
Он понекад веома добро зна шта треба да ради.
Проблем је у томе што више не зна:
зашто то ради.
Његов живот може бити добро организован, али је организација изграђена око циља који није прошао кроз његову сопствену унутрашњу обраду.
Тада терапија не би требало само да му каже шта да ради.
Она би требало да отвори простор у коме може поново да види:
шта жели,
шта је изабрао,
шта је преузео,
шта је заиста његово,
шта жели да промени,
и какав живот може да замисли као свој.
У том смислу, психотерапија постаје помоћ човеку да поново преузме организацију сопствене организације.
—
Стваралаштво није привилегија уметника
Када кажемо „стваралац“, обично помислимо на сликара, писца, композитора или научника.
Али у овом ширем смислу сваки човек може бити стваралац.
Када дете измисли нову игру — ствара.
Када човек пронађе нов начин да реши проблем — ствара.
Када неко одлучи да свој живот организује другачије — ствара.
Када неко одбије да наследи туђу представу о томе ко мора бити — ствара.
Када човек први пут замисли себе другачијег него што је био — већ је започео стварање.
Зато стваралачко замишљање није украс живота.
Оно је један од основних механизама промене живота.
—
Од човека који живи задати живот до човека који га ствара
Можда се највећа разлика између ова два човека не види споља.
Обојица могу имати посао.
Породицу.
Кућу.
Обавезе.
Успех.
Проблем је у томе што један живи према програму који никада није заиста испитао, док други повремено заустави аутоматизам и пита:
„Да ли је ово заиста мој циљ?“
То питање отвара унутрашњи простор.
У њему поново можемо видети разлику између:
онога што јесмо
и
онога што бисмо могли бити.
А када ту разлику почнемо свесно да организујемо, стваралачки процес поново почиње.
—
Када субјекат постане предмет сопственог стварања
Најдубља идеја овог рада можда се може изразити врло једноставно:
човек не ствара само ствари.
Он ствара и себе као онога ко ће те ствари створити.
Када замишљамо кућу, стварамо план куће.
Када замишљамо књигу, стварамо њену структуру.
А када замишљамо другачији живот, почињемо да стварамо другачију организацију самога себе.
Тада стварање више није само:
човек → свет.
Постаје:
човек → сопствена унутрашња организација → свет → повратна информација → човек.
Круг се затвара.
И поново отвара.
Јер свака остварена промена производи ново стање.
А ново стање ствара нову разлику.
Из нове разлике настаје нова жеља.
Нова жеља може постати нова намера.
Нова намера нови циљ.
Нови циљ нова стварност.
Тако човек не живи само у времену.
Он непрестано учествује у стварању свог следећег стања.
—
Можда је зато стваралаштво најдубљи облик слободе
Не зато што нам омогућава да добијемо све што пожелимо.
Него зато што нам омогућава да поставимо много важније питање:
> Шта је оно што заиста желим да постане могуће?
А затим још важније:
> Да ли сам то сам обликовао?
И коначно:
> Да ли сам спреман да од те унутрашње замисли направим стварност?
Ту почиње стварање.
Не на платну.
Не у лабораторији.
Не у радионици.
Не на градилишту.
Него у невидљивом простору ума у коме човек први пут може да види оно чега још нема.
И управо зато:
Стваралачко замишљање није бежање од стварности.
Оно је место на коме стварност први пут добија могућност да буде другачија.
А човек ствара онда када оно што је замислио више не остане само његова слика, већ постане организовано могуће стање које може да пређе у дело.
Субјекат ствара онда када постане предмет сопственог стварања.
About The Author
