Човек може да остари, а да не сазри
Време пролази кроз свачији живот. Детињство уступа место младости, младост зрелом добу, а зрелост старости. Али да ли човек самим протоком времена постаје зрелији? Да ли године аутоматски доносе мудрост, искуство способност да управљамо собом?
Живот нас учи, али не учимо сви из живота. Можемо годинама понављати исте грешке, улазити у исте сукобе, одлагати исте обавезе и изнова очекивати другачије резултате. Можемо много тога доживети, а да из тих доживљаја не извучемо поуку која би променила наше понашање.
У томе се крије једна од важних препрека личном сазревању: човек може да остане заробљен у ономе што већ уме, зато што избегава напор потребан да научи нешто ново.
Ту се појављује лењост.
Не она лењост коју осећамо после напорног дана, када нам тело тражи одмор. Не тренутак у којем нам је потребно да застанемо, удахнемо и прикупимо снагу. Реч је о нечему другом: о навици да избегавамо деловање које од нас захтева учење, истрајност, преиспитивање или промену.
Таква лењост не мора да изгледа као лежање на каучу. Човек може бити непрекидно заузет, а ипак избегавати оно што је за његов развој најважније. Може радити много, а одлагати разговор који би морао да обави. Може бринути о другима, а избегавати да се суочи са сопственим поступцима. Може читати књиге о промени, а упорно живети на исти начин.
Лењост која блокира сазревање није увек одсуство активности. Понекад је то одсуство спремности да урадимо управо оно што би нас могло променити.
Зашто бежимо од напора?
About The Author
