Понекад опасност стоји пред нама. Видимо је, препознајемо и знамо да морамо нешто да предузмемо. Тада страх може да буде наш савезник: упозорава нас, покреће тело и помаже нам да се заштитимо.
Али понекад опасности нема пред нама. Налазимо се у својој соби, седимо за столом или шетамо улицом, а у нама се ипак јавља немир. У мислима се појављује нешто што би могло да се догоди. Разговор који ће можда поћи наопако. Болест која би могла да нас задеси. Губитак који још није наступио. Неуспех који се није догодио, али смо га већ проживели у својој машти.
Тело тада може да реагује као да је будућност већ стигла. Дисање се мења, мишићи се затежу, пажња се сужава, а ум почиње да тражи још доказа да нешто није у реду.
Тако се пред нама отвара једна од великих загонетки људског психичког живота: како нешто што се још није догодило може да постане извор стварног страха у садашњости?
Један могући одговор налази се у способности која нас чини стваралачким бићима — способности да замишљамо оно чега тренутно нема.
About The Author
