У амбијенту који не познаје тишину, живе људи који се плаше тишине. Човек рођен у том амбијенту буке ни не слути да постоји тишина. Сваког јутра будио се уз звук телефона, вести, аутомобила, разговора из суседног стана и бескрајних обавеза. Чинило му се да је живот састављен од ствари: од новца, зидова, имена, тела, екрана и предмета које треба поседовати. Све што је видео било је чврсто, опипљиво и гласно. Ипак, сваке ноћи, када би светла града утонула у мутну таму, у њему би се појавио чудан немир — као да испод свих тих ствари постоји нешто много веће, невидљиво и тихо.
Једне вечери остао је без струје.
Телефон се угасио. Телевизор је занемео. Град је на тренутак изгубио своју буку. Седео је у полумраку и први пут после много година чуо сопствени дах.
Тада је приметио простор.
Не зидове собе. Не намештај. Не предмете. Простор између њих.
Празнину која све држи.
Дуго је гледао у таму, а онда је осетио нешто што није умео да објасни — као да празнина није празна. Као да га посматра. Као да у тој тишини постоји нека невидљива интелигенција која стрпљиво чека да је човек примети.
Сетио се старе мисли коју је некада прочитао:
„Од глине се обликује посуда, али празнина у њој чини је корисном.“
Те ноћи више није могао да гледа свет истим очима.
Почео је да примећује да је све најважније у животу невидљиво. Ваздух. Тишина. Простор. Љубав. Мисао. Воља.
Схватио је да људи цео живот јуре ствари, а ретко ко примећује оно без чега ствари не би ни постојале.
Простор!
Следећих дана посматрао је људе у граду. Они виде само објекте. Зграде. Аутомобиле. Рекламе. Нико није видео празнину која све повезује. А баш у тој празнини налазила се нека чудна слобода.
Једног поподнева стао је испред огледала и загледао се у своје око, у зеницу ока свога.
Као дете је то већ радио, али тада га је било страх. И сада је осетио исти дрхтај. У средишту ока није видео тело, већ дубину. Простор без краја. Као да кроз малу тамну тачку у њему гледа читав универзум.
Одједном му је постало јасно зашто човек толико жуди за слободом.
Слобода није ништа друго до чежња простора да остане бескрајан.
Зато нас затвор гуши. Зато волимо море, небо и далеке хоризонте. Зато се човек осећа живим тек када осети ширину.
И тада је разумео нешто још чудније.
Можда материја није основа света.
Можда је основа света воља.
Свака кућа некада је била мисао. Свака књига — нечија унутрашња слика. Сваки град — нечија замишљена будућност. Пре сваког предмета постојала је намера. Невидљиви вектор воље који је нешто извукао из празнине и претворио у стварност.
Као да свет настаје два пута.
Први пут у невидљивом простору свести.
Други пут у материји.
Почео је да схвата да пажња није обично гледање. Пажња је стваралачка сила. Оно чему човек непрестано даје пажњу — расте. Страхови расту. Љубав расте. Мржња расте. Нада расте.
Човек је, заправо, читав живот пројектор сопствених унутрашњих слика.
Неки несвесно пројектују страх и читав свет им постаје тесан и мрачан.
Други пројектују лепоту и одједном свуда око себе почињу да виде чудо.
Тада је разумео и светост.
Свет није постао светији. Његове очи су постале дубље.
Камен је и даље био камен. Дрво — дрво. Али више ништа није изгледало мртво. У свему је осећао исти невидљиви простор који дише кроз све облике.
Као океан који је на тренутак постао талас.
Те ноћи поново је нестао интернет у читавом крају. Људи су нервозно излазили на терасе, гледали у телефоне без сигнала и понашали се као да је свет престао да постоји.
А он се тихо насмешио.
Први пут у животу није осећао празнину као недостатак.
Осећао ју је као присуство.
Као огромно, тихо биће које држи звезде, људе, сећања и читаве светове у себи.
И док је гледао у ноћно небо, учинило му се да универзум није направљен од материје.
Већ од невидљивог простора који сања.
About The Author
