ВЕРА — НЕВИДЉИВА ВАТРА
Постоји нешто у човеку што никада не мирује. Нешто што га вуче напред, тера га да устане после пада, да сања и онда кад снови изгледају луди. То нешто нема боју ни облик, не може се измерити нити ставити под микроскоп. А ипак — мења светове.
Да, то је вера!
Вода која гори
Замислите лонац воде на ватри.
На почетку — мирна, хладна, непомична. Ниједан знак да је способна за ишта осим да квари хлеб и рђа метал. Али ватра почиње да ради своје. Вода постаје топлија. Затим врела. Затим — нестаје у пари, узлази горе, постаје нешто чега није ни имало на почетку.
Тако ради вера.
Вера није тренутак. Није реч изговорена у цркви нити потпис под исповест. Вера је процес — тихо кретање унутрашње енергије, од замисли до стварности, од „не може“ до „ево га“. Она се загрева, расте, мења агрегатно стање. Из сумње у нади, из наде у убеђење, из убеђења у дело.
И као вода — може бити млака. Може бити кључала. Може испарити у ништа. Или покренути машину.
Нема неверника
Лако је рећи: „Ја нисам верник.“
Али ако сте ујутру устали из кревета, верујете да тај дан нешто вреди. Ако сте посадили биљку, верујете да ће израсти. Ако сте некоме рекли „волим те“ — поготово тада. Јер шта је љубав него вера у другог човека, изречена пре него што је поткрепљена доказима?
Нема човека без вере. Постоје само људи са различитим објектом вере и различитим жаром у коме сагоревају.
Мислимо о себи као о бићима разума. Волимо да верујемо да одлучујемо логиком, чињеницама, хладном главом. Али испод сваке одлуке — и оне најрационалније — лежи нешто старије и дубље: нека слика будућности у коју смо пристали да верујемо. Прво верујемо, па тек онда мислимо. Разум је добар слуга, али вера је она која отвара врата.
Пењање
У старом српском језику, реч вера долази од глагола верати — пењати се, на виши ниво. Не ходати по равном, него се попети. Освојити виши ниво.
Његош је то осетио пре сваког психолога: ко на брду ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом. А мислио је — не на физичку висину, него на ону унутрашњу. На ширину погледа које добијамо кад престанемо да мислимо само из данашњег дана и почнемо да живимо из своје визије.
Вера је, дакле, вертикала. Она човека не пушта да остане тамо где јесте. Стално га позива горе — ка ономе ко би могао да буде.
Чаробни штапић
У бајкама постоји предмет чијим махом немогуће постаје могуће. Свако дете то зна. Свако одрасло то заборавља.
А онај штапић — ми га имамо. Носимо га у себи. Зове се вера.
Није у питању мистика. Вера мења стварност на сасвим конкретан начин. Усмерава нашу пажњу — а пажња одређује шта видимо. Мобилише нашу енергију — а енергија одређује шта можемо. Обликује нашу истрајност — а истрајност одређује шта ћемо постићи. Онај ко верује да може, поставља себи сасвим другачија питања него онај ко верује да не може. А питања одређују одговоре. Одговори одређују животе.
Зато Његош каже оно наизглед немогуће: *нека буде оно што бити не може.* То није глупост ни самообмана. То је изјава некога ко је разумео механизам. Стварност почиње изнутра.
Када ватра пали погрешну кућу
Али ватра нема савест.
Иста она сила која гради — може и разарати, ако је усмеримо наопако. Фанатик није неверник. Напротив — фанатик је човек са прегорелом вером, вером без кочнице, без знања, без саосећања са стварношћу. Он верује са толиком жестином да му та жестина постаје затвор.
И не мора бити фанатизам у великим стварима. Можемо цео живот горети вером у сопствену недостојност. Можемо непоколебљиво веровати да нам не иде, да нас не воле, да смо осуђени на промашај. И та вера — биће тачно тако ефикасна као и она племенита. Призваће управо оно у шта верујемо.
Вера је моћ. А моћ не пита за намере.
Знање и вера — двоје у плесу
Свети Никола Велимировић записао је нешто наизглед просто, а заправо дубоко:
*Ко своју веру поткрепљује знањем, и допуњава своје знање вером — решио је проблем односа вере и знања.*
Не вера без знања — то је слепило. Не знање без вере — то је парализа. Знање без вере наличи на мапу без путника. Вера без знања — на путника без мапе. Заједно, они чине нешто треће: човека у покрету, са правцем, са смислом.
Психологија нам данас говори исто, само другим речима. Bandura би рекао: веруј у своје способности, па ћеш их развити. Frankl би рекао: нађи смисао, па ћеш преживети и немогуће. Масло би рекао: пењи се ка ономе најбољем у себи.
Сви они описују — веру.
На крају
Вера није привилегија побожних нити мана наивних.
Она је архитектура сваког живота, видљива тек кад погледамо уназад и питамо се: а у шта сам, заправо, веровао свих ових година? Одговор на то питање — то је биографија.
Зато, можда, вреди с времена на време застати. Не да бисмо мерили своју веру, него да бисмо је „осетили“ . Да ли је млака или жарка? Да ли нас носи навише или вуче надоле? Да ли градимо — или призивамо оно чега се бојимо?
Јер невидљива ватра гори у свакоме. Питање је само — шта загрева.
About The Author
