ВЕРА — НЕВИДЉИВА ВАТРА У НАМА
Постоји нешто у човеку што никада не мирује.
Нешто што га вуче напред, тера га да устане после пада, да сања и онда кад снови изгледају луди. То нешто нема боју ни облик, не може се измерити лењиром нити ставити на вагу. Па ипак, због њега су настали градови, написане књиге, откривени континенти и освојене звезде.
Људи су том нечему дали име — вера.
Када чујемо реч вера, најчешће помислимо на религију. На храмове, молитве и свете књиге. Али вера је много старија и шира од сваке религије. Она живи у научнику који годинама тражи решење проблема. У уметнику који у празном платну већ види слику. У мајци која верује у своје дете онда када нико други не верује. У човеку који сади дрво знајући да можда никада неће седети у његовој хладовини.
Вера је невидљива ватра која покреће живот.
Најлакше је разумети је ако је упоредимо са водом.
Вода може бити мирна и хладна. Може постати топла, врела, а затим се претворити у пару која се уздиже према небу. Иста је то вода, али у различитим облицима.
Тако је и са вером.
Постоји млака вера, када човек није сигуран ни у себе ни у свој пут. Постоји колебљива вера, која се мења из дана у дан као време у пролеће. Али постоји и снажна вера, она која човека држи усправним и онда када се све око њега руши.
Свака велика промена у историји почела је као нешто невидљиво.
Прво се појавила као мисао.
Затим као визија.
После као вера.
Тек на крају као стварност.
Зато су велики ствараоци често изгледали као сањари. Они су видели оно што други још нису могли да виде. Имали су способност да у невидљивом препознају будућност.
Можда је управо зато Његош написао:
„Нека буде што бити не може.“
То није само песнички стих. То је формула стваралаштва.
Све што данас постоји некада није постојало. Свака кућа била је цртеж. Свака књига била је мисао. Сваки мост био је сан неког човека.
Вера је мост између сна и стварности.
Али ту се крије и једна опасност.
Иста ватра која може да загреје дом може да га претвори у пепео.
Вера није увек добра.
Када је повезана са мудрошћу, она ствара. Када се одвоји од разума, може да разара. Историја памти људе који су својом вером лечили, градили и уједињавали. Али памти и оне који су истом снагом веровања ширили страх, мржњу и уништење.
Зато није најважније колико човек верује.
Важније је у шта верује.
Још важније је зашто верује.
Савремена психологија одавно зна да човек није биће које доноси одлуке само разумом. Нашим животом управљају очекивања, наде, уверења и дубоке унутрашње слике будућности. Пре него што нешто учинимо, ми већ на неки начин верујемо да је то могуће или немогуће.
У том смислу, човек је можда више верујуће него мислеће биће.
Наше мисли често следе пут који је вера већ прокрчила.
Када неко верује да може, почиње да тражи решења.
Када верује да не може, почиње да тражи оправдања.
Разлика између те две особе није увек у знању. Често је у правцу у коме тече њихова унутрашња енергија.
Зато вера није супротност знању.
Она је његов савезник.
Знање без вере остаје записано у књигама.
Вера без знања може постати слепа.
Али када се споје, настаје сила која мења људе, друштва и епохе.
Можда је зато Свети Никола Велимировић написао да је проблем односа вере и знања решен онда када вера поткрепљује знање, а знање допуњује веру.
На крају, вера није нешто што човек има или нема.
Она је ток.
Кретање.
Унутрашње уздизање.
Она је непрестано претварање невидљивог у видљиво.
И можда се највећа тајна људског живота управо ту налази: у способности да у ономе што још не постоји препознамо оно што тек треба да буде.
Све велико у људској историји почело је као искра.
А свака искра је, пре него што је постала пламен, била само — вера.
About The Author
