Куд ће више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају,
узблути се мозак у тиквини,
пођетињи чело намрштено;
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије
како жаба испод своје коре.
Његош
О старости мало промишљају и они млади и они који нису баш у годинама младости. Углавном, старе особе само посматрају али их не коментаришу. Избегавање расправа о старости проистиче из масовног потискивања личне одбојности према старости.
Избегавање и потискивање никад нису добра решења, напротив. Треба дубоко доживети стару народну изреку, питаће те старост, где ти је била младост. Док смо млади живот изгледа као безграничан пут, али, негде око четрдесет и неке, трезвено схватамо да живот људски пролети брзо, као пролећни облак на небу.
Старост је целовито измењено психофизичко стање смањене моћи. Као што и сама реч старост каже, то је стање престанка раста и тела али и личности. Међутим, сви обраћају пажњу на промене на телу, а промене ума се занемарују иако су промене ума примарне и пресудне за процесе старења тела.
Зашто људи старе? Древни индијски мудрац Шанкара тврди да људи старе и умиру зато што гледају друге како полагано нестају из поља егзистенције. Фројд је говорио да је у сваком човеку инсталиран инстикт за умирање којег је назвао по имену грчког бога смрти Танатос. Жеља за умирањем очигледно постоји, само се тако не зове.
Мени се чини да је примарни узрок старења губитак или истрошеност смисла или сврхе живота. Понекада, тај губитак се манифестује у форми губитка неке интимне наде, а не ретко и као разочараност оним што живот доноси. Сигурно да постоје врло разноврсни разлози старења, али очигледно, некритичка идентификација је моћан генератор старења. Идентификација припада једном дубљем процесу психе који се зове стваралачко замишљање. Човек обликује свој живот и одлазак процесом стваралачке маште, а идентификација је такође стваралачко замишљање.
Међутим, смисао живота је за душу као ваздух за тело, нешто без чега се не може. Док нам друштвени матрикс одређује смисао живота живимо пуним плућима али исто тако он одређује и крај смисла. Тесла је говорио да је и у осамдесетим годинама могао да удене конац у иглу и да обуче исто одело које је носио четрдесет година пре. Можда је он најбољи доказ како смисао доноси виталност, јер је његово стваралаштво парадигма смисла.
Смисао, то је аутентична мисао којом пловимо по просторима живота, изнедрена из сржи наше душе, до коначног циља. Ако живимо по путањи туђих мисли престали смо са растом, а престанак раста је старост и одлазак из егзистенције.
About The Author
