Нема тога ко с’ не боји чега,
да ничега а’но свога хлада.
Његош
Човек је складно јединство тела, ума и душе. Губитак њиховог склада човек доживљава као бол. Другим речима, бол је сензација нарушене хармоније између душе, ума и тела. Меморисани бол поприма форму страха. Можемо рећи да је сваки страх архивирана слика бола који се некада доживео у нарушеном складу тела, ума и душе,
Страх је ингредијент сваке негативне емоције. Људи му дају различита имена по интезитету његовог испољавања, али све непријатне емоције имају исту природу, природу страха. Кажу да Ескими разликују четрдесет врста снега и због тога имају четрдесет појмова за различите врсте снега, али ипак је то увек снег. Тако и колективна људска свест разликује многе форме страха, али ипак су то деривати истог менталног процеса који се зове страх.
Страх је архетип људског ума. Он се много чешће активира кроз пробуђене слике бола и опасности, а ређе кроз стварни бол и стварну опасност по живот. Тако испада да је страх узрок многих људских дисфункција и поремећаја. Веровање у демоне је базирано на чврстом осећају како у меморији ума постоје неки притајени покретачи опасности и бола, а то су наши страхови. Механизам страха је једна форма основног механизма функционисања ума који се зове стваралачко замишљање. Фиксација пажње за садржај страха креира процес материјализације слике страха у реалну појаву. Пошто људи углавном не разликују страх и опасност, они из мотива опстанка, негују страх као менталну слику и тако генеришу његово остварење у реалном животу. То се у ппсихологији зове Пигмалион ефекат, пророчанство које само себе испуњава.
Страх је одјек, авет бола, или слика бола. Није и јесте бол. Артур Џанов је разликовао два стања ума – меморију бола и бол меморије. Меморија бола је ехо бола. Бол меморије је лезија ума услед деловања спољних агенаса. Али какве су последице неговања страха у меморији? Страх је увек спирала затварања, контракције или грча. Он је супротност љубави. Сликовито речено, ако ток љубави замислимо као реку, страх у току љубави личи на вирове у реци воде. Престанак тока љубави се манифестује у форми страха.
Из душе тече увек енергија љубави. Када удари на вир страха, љубав се поунутри и престане да тече и да се шири, а ширење је њена природа. Пошто је природа душе чиста интелигенција и чиста љубав, остаје мистерија како се она блокира у људском бићу. Једино разумно објашњење које не потире свемоћ душе је да се душа игра игара бола, страха и патње.
About The Author
