Критика стања друштва и појединца
Постоји једна стара прича о човеку који је усред бела дана ходао улицама са упаљеном светиљком. Био је то Диоген из Синопе. Када су га питали шта тражи, одговорио је: „Тражим човека.“
Наизглед једноставна сцена, али питање које је Диоген поставио није изгубило снагу ни после толико векова. Напротив, чини се да је данас потребније него икада. Живимо у времену у којем је човечанство достигло изузетне домете у науци, технологији, комуникацији и производњи материјалних добара. Човек је овладао силама природе, створио машине које рачунају брже од њега, повезао континенте и омогућио да информација за неколико секунди стигне до најудаљенијих делова планете.
А ипак, остаје питање: да ли је у свему томе пронашао човека?
Можда је управо то највећи парадокс савременог друштва. Никада нисмо имали толико средстава да нешто учинимо, а толико често изгледа као да не знамо шта заиста желимо да створимо. Никада нисмо имали толико информација, а толико тешко разликујемо важно од неважног. Никада нисмо били толико повезани, а толико људи живи у осећању усамљености, неприпадања и унутрашње удаљености од других.
Диогенова свећа зато није само симбол критике друштва. Она је симбол потраге за човеком у друштву које је све више заузето производњом његових замена.
Друштво које види све, а не препознаје човека
Савремено друштво уме да препозна човека по многим одредницама. Оно га види као припадника одређене биолошке врсте, носиоца професије, грађанина, потрошача, члана породице, припадника одређене заједнице или корисника неке услуге. Уме да га измери, класификује, рангира, статистички обради и смести у одговарајућу категорију.
Али да ли га тиме заиста познаје?
Човек није исцрпљен описом свог организма, друштвеног положаја или психолошких особина. Ниједна појединачна улога не обухвата целину његовог постојања. Ниједан списак особина не одговара у потпуности на питање ко је њихов носилац и шта је оно што омогућава човеку да делује, ствара и мења сопствени начин постојања.
Када друштво човека сведе на његову употребну вредност, оно престаје да га посматра као целовитог субјекта. Човек постаје радно место, број, функција, гласач, купац, публика или средство за остваривање туђих циљева. Његова вредност почиње да се процењује према томе колико производи, колико зарађује, колико је видљив, колико је утицајан и колико се успешно уклапа у очекивања средине.
About The Author
