Као што појединац може бити неваспитан, тако и целокупно друштво може бити заокупљено неваспитањем. Без васпитања нема ни напретка друштва. Васпитање представља процес пружања целовитог одговора на све основне животне потребе и питања васпитаника. Васпитни систем се може огледати на породичном, националном или чак глобалном нивоу. Он је неизоставни део вредносног система и културе сваке заједнице. Ипак, макар у нашем друштву, он је много чешће имплицитан и несистематичан, него свесна и експлицитна стратегија за изградњу будућности. Овај недостатак јасноће и воље за обликовањем васпитног система произилази из сукобљених интереса различитих друштвених група, што онемогућава постизање ширег консензуса. Због тога у већини друштава на свету доминира стање неваспитања.
Ауторитети у друштву – од породице, школе, медија до политичких институција – васпитавају младе преносећи свој вредносни систем, својим речима и поступцима. Ако ови поступци, речи и ставови нису део свесне васпитне намере, они у умовима младих стварају конфузију и унутрашње сукобе, што се потом огледа у контрадикторном понашању. Сукоби и супротстављени интереси карактеристични су за свако друштво на планети, а највидљивији су у политичком систему који се назива вишепартијским. Тиме је, у ствари, институционализована природа сукоба унутар културе било које људске заједнице. Не постоји заједница на Земљи без сукоба, као што ретко постоји и појединац без унутрашњег раскола.
Развој друштва није могућ без утемељеног васпитног система, који може бити имплицитан или експлицитан. Имплицитни системи васпитања у потомству производе конфузију и сукобе као главно обележје развоја личности, што је очигледно штетно. Такав систем можемо назвати „вредносним системом свакодневице“ – онаквим каквим га наилазимо. Стога је сваком друштву потребан јасан, експлицитан васпитни систем, али он углавном недостаје. Школски систем као део васпитања има за циљ образовање младих генерација. Међутим, он се често своди на акумулацију знања у уме младих, полазећи од претпоставке да им недостају животна искуства и сазнања. Овај службени систем индиректно васпитава, пре свега кроз оцењивање понашања и примену награда и санкција, али то је недовољно.
Васпитном систему у нашем, а вероватно и у већини других друштава, недостају јасне визије, циљеви, пројекти и програми. Ни мање, ни више! На пример, не постоји јасан пројекат сексуалног васпитања, иако је очигледно да се сексуално понашање директно одражава на будућност појединца, породице и друштва. Повезно са тим, друштву недостају програми за развој партнерских односа, као и програми подршке материнству и родитељству. Као врхунац неваспитања, испоставља се да друштво нема визију, план нити програм васпитања деце уопште. Поред тога, недостају национални програми за подстицај стваралаштва, подузетничке свести и развој бизниса. Такође, не постоје довољно разрађени програми за праћење процеса старења, умирања и неговање хуманости међу људима. Све то недостаје.
Зашто у друштву влада систем неваспитања? Јер на глобалном нивоу доминира нездрав вредносни систем. Он имплицитно функционише на принципу хедонизма и тренутног задовољења, иако је принцип стваралаштва и конструктивног рада једини гарант развоја здраве личности. Поред тога, друштва често негирају постојање дубљих, неиспољених димензија живота, што за последицу има хаос у међуљудским односима. Врхунац људског незнања огледа се у негирању интелигенције као суштине живота и њеној злоупотреби за остваривање себичних, често бизарних циљева.
Неваспитање је, у крајњој линији, изостанак одговора на основна животна питања и принципе.
About The Author
