СИМБОЛ НАС МЕЊА
Човек живи међу знаковима. Саобраћајни знак нам показује пут. Реч у речнику упућује на неко значење. Број на сату говори колико је времена прошло. Све су то корисне ознаке које нам помажу да се снађемо у свету.
Али постоје и другачије појаве.
Понекад видимо слику, чујемо причу или се сусретнемо са неким древним симболом који нас дубоко потресе. Не знамо тачно зашто, али осећамо да се у нама нешто покренуло. Као да је неко дотакао скривени део наше душе.
То је тренутак када престајемо да се сусрећемо са знаком и почињемо да се сусрећемо са симболом.
Знак нешто означава.
Симбол нешто мења.
То је суштинска разлика.
Када видимо реч „дрво“, ми разумемо њено значење. Али када гледамо древно Дрво живота, осећамо нешто више од разумевања. У нама се јављају асоцијације, сећања, осећања и слутње које превазилазе обично значење речи. Симбол није само порука. Он је догађај.
Вековима су филозофи, психолози и мистици покушавали да објасне одакле потиче та чудна моћ симбола.
Карл Густав Јунг је сматрао да симболи повезују свесни и несвесни део личности. Он је показао да се у сновима, митовима и религијама појављују исти мотиви који говоре универзалним језиком људске душе.
Али једно питање је остало отворено:
Како симбол заиста делује?
Зашто једна слика, једна прича или једна идеја понекад имају снагу да промене читав човеков живот?
Одговор који нуди теорија енергетско-информационог контрапункта необичан је и једноставан истовремено.
Промена не настаје зато што симбол замењује старо стање новим.
Промена настаје зато што симбол доводи старо и ново стање у однос.
Замислимо човека који носи болну успомену. Та успомена представља једно психичко стање. Она има своју емоционалну тежину, своју унутрашњу логику и своју снагу.
Сада замислимо да се тај исти човек сусретне са симболом наде, смисла или преображаја. То је друго психичко стање.
Најчешће покушавамо да негативно стање потиснемо или избришемо. Боримо се против њега. Бежимо од њега. Покушавамо да га заменимо нечим позитивним.
Али управо ту лежи проблем.
Ништа што је дубоко проживљено не може бити једноставно избрисано.
Теорија контрапункта предлаже другачији пут.
Старо стање не треба уништити.
Ново стање не треба наметнути.
Потребно је омогућити да оба постоје истовремено.
Као у музици.
У доброј композицији две мелодије не поништавају једна другу. Напротив, њихов сусрет ствара нову хармонију која није садржана ни у једној од њих појединачно.
То је контрапункт.
Иста ствар може се догодити и у људској души.
Када се бол и нада, страх и храброст, прошлост и будућност нађу у живом односу, појављује се нешто треће. Нова организација искуства. Нови смисао. Ново ја.
Зато је древни симбол Јин и Јанг толико важан.
Он не приказује победу светлости над тамом нити победу таме над светлошћу.
Он приказује њихову узајамност.
У свакој светлости налази се тачка таме.
У свакој тами налази се тачка светлости.
А између њих непрестано тече процес стварања.
Из те перспективе, симбол није украс људске културе.
Он је инструмент преображаја.
Људи су од најранијих времена стварали митове, легенде, ритуале и свете слике јер су интуитивно осећали да постоје истине које се не могу саопштити обичним речима. За такве истине потребан је другачији језик.
Језик симбола.
Симбол не објашњава.
Симбол показује.
Он не убеђује разум.
Он покреће целокупно биће.
Зато се најдубље животне промене често не догађају након аргумента, већ након сусрета са симболом који нас је погодио у право место.
Једна књига.
Један сан.
Једна слика.
Један мит.
Једна реченица.
Понекад је довољно само то да би се покренуо процес који ће годинама преобликовати човеков живот.
Можда је зато симбол једна од највећих тајни људске културе.
Он није предмет који посматрамо.
Он је огледало у коме се преображавамо.
И можда се управо у томе крије његова истинска моћ:
не у ономе што нам говори, већ у ономе што нам омогућава да постанемо.
About The Author
