Сузе су саставни део живота. Чим постоје значи да су неопходне. Постоје две врсте суза, сузе радоснице и оне које то нису, сузе жалоснице.
Оне су скоро увек последица туге, а туга је последица губитка или недостатка. Још од рођења, деца плачу услед недостатка пажње, хране, стимулације и бола. Недостатак је такође губитак, јер недостатак је сећање на поседовање.
Парадоксално је плакање због губитка добитка. Када у такмичењу не победимо, ми плачемо због изгубљене славе или признања. Значи, многе сузе су проливене због будућности, у којој се налази замишљена драгоценост. Тако имамо сузе због прошлости, али и због будућности.
Један мудрац је рекао да је истински срећан само онај ко ништа не поседује, чак ни наду и чежњу да ће имати посед. Пошто сви ми нешто поседујемо и на материјалном и на спиритуалном нивоу, то значи да над нама непрестано лебди опасност губитка. Зато је сваки човек интимно несрећан.
Када тугујемо због губитка драгоцености из прошлости, добро је пустити сузе, јер сузе су знак отапања туге. Туга је замрзнуто сећање и осећање, а сузе су њихов ток из прошлости у садашњост.
Када тугујемо због губитка из будућности добро је пустити сузе. Тако отапамо осећања које су већ у будућности. Није будућност дестинација са једносмерним путем. Свакодневно нас посећује у виду наших жеља и осећања. Могли би смо рећи да су сузе материјализација наше прошлости али и будућности.
Пошто губитака никад не мањка, можемо се удавити у мору суза и туге. Једино решење за тугу је непосесивност, емоционално невезивање за објекте својих жеља. Зашто? Објекти увек одлазе, пре или касније, као облаци на небу. А, субјекат увек остаје, као сунце на небу. Зашто се везивати кад смо неминовно одвезани?
Тилопа рече, истинско постигнуће у животу је остварити иманентност без наде.
