Нема веће казне од затвора. Чак и смрт је блаже страдање. Затвор је инструмент заштите друштва од појединаца који га угрожавају. А како га доживљавају његови становници, најбоље је описао Иво Андрић у Проклетој авлији. Заиста, затвор је проклета авлија.
Постоје две врсте затвора, опште познати грађевински простори, али и метафизички. Међутим, духовни затвори су веће проклетство од физичких. У спољњим затворима, појединац није сам. Комуницира са другим робијашима, затворским чуварима, а одлазак на ручак и дневну шетњу је празник за душу. У њима, чак постоје тренуци радовања.
У духовним затворима нема радости, ни у сну. Као што су материјални затвори грађени од цигала и гвожђа, тако су ментални затвори грађени од затварајућих мисли и менталних ставова, предрасуда и заблуда. Један физичар је рекао да је лакше разбити атомско језгро него људске предрасуде. Ето, колико су чврсти зидови менталног затвора.
Како настају умни затвори? Слично физичким, слагањем опеке на опеку, преко зидова и крова, али опеке мисли, зидова предрасуда и кровова заблуда. Тако ум постаје проклета авлија. Свака личност је проклета авлија јер ограничава иманентну слободу бића. Можда ће личности нарочито обдарене гордошћу страсно тврдити да оне нису у проклетој авлији, али старост и смрт их демантује.
Старост је објава да људи живе у кавезу живота, јер робовање је полагано умирање. Смрт је потврда да је биће било у проклетој авлији и коначно решило да из ње изађе. Његош је то лепо опевао:
Куд ће више бруке од старости? Ноге клону, а очи издају, узблути се мозак у тиквини, пођетињи чело намрштено; грдне јаме нагрдиле лице, мутне очи утекле у главу, смрт се гадно испод чела смије како жаба испод своје коре.
Његош је опевао проклету авлију старости као чињенично стање ума и тела највећег броја људи на Планети. Међутим, има бића која пре старости побегну из затвора свога ума.
Екарт Тол рече, ако умреш пре него што умреш, када умреш, нећеш умрети.
