ЕМОЦИЈЕ
Постојање је истовремено и неиспољено и испољено. Без обзира на два лица живота, он је увек јединствена појава. Зато се каже, како на небу, тако на земљи. Небо је симбол неиспољене реалности, а Земља испољене. Мост који их спаја су мисли и осећања, јер и човек је истовремено и метафизичко и физичко биће. Мисли и емоције су весници или гласници из духовног света. Они имају особине и квалитете оба лица стварности.
Мисао је семе сваке емоције. Емоције су цветови мисли. Плодови су, наравно поступци. Зато се и каже, како сејеш, тако жањеш, односно береш. Emovere на латинском значи, покренути, побудити. Покренута мисао која добија убрзање зове се емоција. Велики психолог Ђиду Кришнамурти каже, емоција је шаржирана мисао, односно, емоција је вибрација једне мисли која се понавља у одређеној јединици времена.
На манифестном плану, емоција је увек, или процес одбијања, или процес привлачења објекта, објекта у абстрактној или материјалној форми.
На дну емоционалног спектра налази се агонија, емоција помешаног бола и страха. Можда је најбољи превод те грчке речи, ужас. Ужасу претходи депресија, свеопшта туга. Депресија је у својој суштини потиснути помешани бес и страх од ослобађања беса. Изнад депресије се налази бес, намера кажњавања или деструкције објекта.
Изнад беса, у структури емоционалног тела, постоји емоција мржње. Мржња је акт одбијања и неприхватања објекта. Настаје искуством физичког или психичког повређивања. У својој суштини мржња је страх од губитка идентитета. Изнад мржње је осећање страха од спољашњих објеката. Спољашњи страх се манифестује на различите начине, у зависности од објеката који га изазива. Страх од јавног мнења је стид, а од губитка способности, трема. Страх од болести, страх од животиња, будућности, све су то варијације избегавања објеката које особа опажа да угрожавају њен интегритет.
Изнад страха се налази љубав. Али љубав може бити помешана са страхом, па се показује као љубомора или као страст. И љубав се манифестује у облику спектра љубави. Радост, одушевљење и блаженство су њена лица. Љубав је увек стваралачки чин, док су сви деривати страха деструктивни процеси.
Емоције су облици невербалне комуникације међу људима. Осећања имају своју сврху. Као што сама реч осећање каже, сврха осећања је да човек подсети самог себе у ком правцу тече комуникација, да ли у деструкцију или стваралаштво. Када постанемо свесни свог емоционалног тока, можемо га благовремено преусмерити са деструктивног пута на пут љубави и креативности.
About The Author
