Простор као онтолошка примарност: критика просторно-временског редукционизма и тројна онтологија стварности
Упркос својој фундаменталној улози и у свакодневном искуству и у научном опису, простор се ретко третира као онтолошка примарност. У савременој физици простор се типично концептуализује као математичка структура или као неодвојива компонента простор-времена, док се у филозофији често редукује на епистемичку форму или релациони оквир. Овај рад тврди да такви приступи замагљују онтолошки статус простора као примарне, емпиријски дате стварности. Ослањајући се на историјске перспективе – од ране источњачке филозофије до класичних и модерних западњачких теорија – рад развија тројну онтологију простора, објекта и времена. Простор се предлаже као онтолошки примаран, објекти као пролазне просторне конфигурације, а време као релациона особина која проистиче из промена објеката у простору. Рад критички испитује онтологију простор-времена, тврдећи да она укључује грешку категоријације елиминишући објекат као независан онтолошки појам. Предложени оквир нуди концептуално кохерентну алтернативу која очувава емпиријску непосредност простора, а да притом остане компатибилна са научним моделовањем.
About The Author
