СТРАХ И ЉУБАВ: ТАЈНА ЕМОЦИЈА
Људи вековима покушавају да разумеју емоције. Писали су о њима песници, философи, свештеници и научници. Ипак, када бисмо замолили просечног човека да објасни шта је емоција, вероватно би застао и почео да набраја примере: радост, туга, љубав, бес, страх…
То је као када бисмо некога питали шта је вода, а он почео да набраја реке, језера и мора.
Навикли смо да препознајемо емоције, али ретко размишљамо о томе шта им је заједничко.
Можда је време да поставимо једноставно питање: Шта емоције раде?
Не како изгледају. Не како их називамо. Не како их описују уџбеници. Него шта оне чине у нашем животу.
Када се то питање постави, отвара се сасвим нов поглед на човека.
Човек живи у свету односа!
Сваки човек је субјект који непрекидно ступа у однос са објектима.
Ти објекти нису само ствари.
Објекат може бити вољена особа.
Може бити непријатељ.
Може бити новац.
Може бити идеја.
Може бити успомена из детињства.
Може бити догађај који се још није ни догодио.
Читав наш живот је мрежа односа између нас и онога чему поклањамо пажњу.
Управо у том простору односа рађају се емоције.
Без објекта нема ни емоције.
Не можемо волети ништа.
Не можемо се бојати ничега.
Не можемо мрзети ништа.
Емоција је увек мост или зид између субјекта и објекта.
Контакт је суштина живота!
Постоји једна реч која може објаснити готово све емоције.
То је реч контакт.
Живот је контакт.
Све што знамо, научили смо кроз контакт.
Све што волимо, волимо зато што смо са тим успоставили контакт.
Све чега се плашимо, плашимо се зато што смо изгубили или избегли контакт.
Контакт није само физички додир.
Контакт је разумевање.
Контакт је присуство.
Контакт је повезаност.
Контакт је живи ток информација између нас и света.
Када контакт расте, човек се развија.|
Када контакт нестаје, човек почиње да се затвара у себе.
Две породице емоција
Све емоције могу се поделити у две велике породице.
Прву чине емоције које граде контакт.
Другу чине емоције које га разарају.
То су конструктивне и деструктивне емоције.
Конструктивне емоције отварају врата.
Деструктивне их затварају.
Љубав, поверење, захвалност, радост и интересовање шире простор контакта.
Оне нас чине већим него што смо били.
Са друге стране, страх, мржња, завист, презир и љубомора сужавају простор контакта.
Оне нас затварају у све мањи свет.
Зато питање није да ли је нека емоција пријатна или непријатна.
Право питање гласи:
Да ли ова емоција гради или руши контакт?
Велика тајна страха
Страх се обично сматра једном од многих емоција.
Можда то није тачно.
Можда је страх нешто много дубље.
Замислимо човека који се плаши болести.
Он не бежи од болести јер је нема.
Он бежи од своје представе болести.
Замислимо човека који се плаши будућности.
Он не бежи од будућности јер она још није дошла.
Он бежи од слике коју је створио у свом уму.
Страх није опасност.
Страх није ни објекат.
Страх је покрет удаљавања.
Страх је одбијање контакта.
Зато би се страх могао дефинисати једноставније него што то чини већина уџбеника:
Страх је избегавање контакта између субјекта и објекта.
То је његова суштина.
Када бес постане страх
На први поглед изгледа да су бес и страх супротности.
У страху човек бежи.
У бесу напада.
Али ако погледамо дубље, откривамо нешто необично.
Човек који напада често не жели истински контакт са објектом.
Он жели да га контролише.
Да га промени.
Да га уклони.
Да га уништи.
То значи да је и агресија понекад само другачије лице истог процеса.
Иза многих напада крије се страх од контакта.
Иза многих викања крије се страх од слушања.
Иза многих осуда крије се страх од разумевања.
Тако страх добија безброј маски.
Моћ замишљања
Човек је чудесно биће.
Он не живи само у стварности.
Он живи и у свету својих представа.
Замишља сутрашњи дан.
Замишља успех.
Замишља неуспех.
Замишља љубав.
Замишља катастрофу.
Управо зато емоције не настају само из онога што се дешава.
Оне настају и из онога што замишљамо.
Наш ум непрекидно ствара слике.
Неке од њих шире контакт.
Неке га прекидају.
Од тога зависи какав ће бити наш живот.
Љубав као супротност страху
Ако је страх избегавање контакта, онда је љубав његова природна супротност.
Љубав није само осећање.
Љубав је отвореност.
Љубав је спремност да се буде у контакту.
Љубав је прихватање постојања другог.
Док страх затвара врата, љубав их отвара.
Док страх скупља човека, љубав га шири.
Док страх раздваја, љубав повезује.
Зато су страх и љубав можда два најдубља принципа људског живота.
Један води ка раздвајању.
Други ка јединству.
Закључак
Изгледа да емоције нису оно што смо мислили да јесу.
Можда оне нису само осећања која нас повремено обузму.
Можда су емоције механизми који управљају нашим односом према свету.
Ако је тако, онда се читава психологија може посматрати из новог угла.
Најважније питање више није: „Како се осећам?“
него: „Шта ова емоција чини мом контакту са светом?“
Од одговора на то питање зависи да ли ћемо живети у ширењу или сужавању, у љубави или страху, у повезаности или одвајању.
А можда је управо способност успостављања истинског контакта најдубља тајна људске среће, стваралаштва и слободе!
About The Author
