ИЗМЕЂУ БОЛА И СМИСЛА: ТАЈНИ ЖИВОТ СИМБОЛА
Понекад се највеће идеје крију у најједноставнијим цртежима.
Један круг. Црна и бела половина. Таласаста линија која их раздваја. Две мале тачке.
Милијарде људи су виделе симбол Јин-Јанга. Гледали су га на заставама борилачких вештина, на привесцима, у књигама о филозофији и духовности. Готово свако зна да он означава равнотежу супротности.
Али мало ко поставља питање: Како се супротности уопште преображавају једна у другу?
Зашто се нешто мења?
Шта покреће трансформацију?
И шта је то што из сукоба супротности рађа нешто ново.
Када вода мирује у чаши, ништа се не дешава. Да би потекла, потребна је разлика нивоа. Да би ветар дувао, потребна је разлика притисака. Да би струја текла, потребна је разлика електричних потенцијала.
Све у природи почиње разликом!
Тамо где нема разлике, нема кретања.
Тамо где нема напетости, нема промене.
Зато је могуће да се иза древног симбола Јин-Јанга крије нешто више од философске метафоре. Можда он приказује један универзални закон: да ново настаје из напетости супротности.
Али ни то није довољно.
Разлика потенцијала може покренути процес, али га не може нужно организовати.
Река која нема корито претвара се у мочвару.
Светлост која нема сочиво расипа се у свим правцима.
Енергија која нема облик постаје хаос.
Потребно је нешто друго.
Потребна је граница.
Потребан је контрапункт!
У симболу Јин-Јанга то је она таласаста линија коју већина људи једва и примећује.
Можда је управо она најважнији део читавог симбола.
Kомпозитор није могао створити симфонију само од једног тона. Сликар не може насликати ремек-дело једном бојом. Живот не може настати из потпуне равномерности.
Свуда где се појављује стваралаштво јавља се напетост различитости и принцип који ту различитост организује.
Савремена наука такав процес назива самоорганизацијом.
Нобеловац Иља Пригожин показао је да се у природи, далеко од равнотеже, понекад дешава чудо: хаос не мора да заврши у распадању.
Под одређеним условима из хаоса може настати виши ред.
Ново стање. Нови образац. Нова целина.
Нешто што раније није постојало.
Лао Це је пре више од две хиљаде година тај моменат назвао једноставно – Треће.
То Треће није ни Јин ни Јанг.
Није ни компромис између њих.
То је нешто ново.
Када се две супротне мисли у човеку сударе и из њих се роди увид, настаје Треће.
Када се бол претвори у мудрост, настаје Треће.
Када се пораз претвори у нови почетак, настаје Треће.
Када љубав и страх престану да се боре и почну да сарађују, настаје Треће.
Сваки стваралачки чин је рођење Трећег.
Због тога је психолог Карл Јунг симболима придавао огроман значај.
За њега симбол није био украс нити знак.
Симбол је био живи психички догађај.
Он није само описивао промену.
Он је њу покретао.
Јунг је веровао да симбол може да повеже супротности које свест сама не уме да помири. Из тог судара настаје нови ниво личности.
Процес који је називао индивидуацијом.
Неколико деценија касније, српски психолог Живорад Михајловић Славински примењивао је сличну идеју у пракси.
Када би човек дошао са тешким искуством – страхом, понижењем, поразом или траумом – он није покушавао да га избрише.
Напротив. Тражио је да га оживи. Да га поново проживи. Да га осети.
А онда би у најтежем тренутку тог искуства убацио један једини нови елемент.
Симбол. Неку графику, слику или представу која за тог човека носи снагу, лепоту, смисао или духовност.
И често се дешавало нешто необично.
Старо искуство више није остајало исто.
Почињало је да се преуређује.
Да се распада као стара грађевина и поново склапа у новом облику.
Није се мењао само догађај.
Мењао се његов смисао.
Можда је ту скривена једна од највећих тајни људске психе.
Не лечи нас заборав.
Не лечи нас увек објашњење.
Понекад нас лечи нова организација искуства.
Нова перспектива.
Ново значење.
Један једини симбол који уђе унутар старе приче и преобликује је изнутра.
Као семе које падне у пукотину стене и временом је распукне.
Зато симбол Јин-Јанга можда није само древни кинески знак.
Можда је много више од тога.
Можда је дијаграм живота.
Подсетник да је свака криза нагомилана енергија која тражи нови облик.
Сваки конфликт је скривена могућност стварања.
Иза сваке супротности крије нешто треће што још није рођено.
Најдубљи мир се не налази у одсуству супротности, већ у њиховој стваралачкој сарадњи.
Јер живот није равнотежа мртве непокретности.
Живот је непрекидна игра градијента и контрапункта, напетости и облика, хаоса и реда.
А човек је, ипак, биће које је способно да ту игру препозна, разуме и претвори у смисао.
About The Author
