ЗАШТО СЕ НЕКЕ ЖЕЉЕ ОСТВАРЕ, А ДРУГЕ ОСТАНУ САМО ЖЕЉЕ?
Свако од нас је бар једном у животу пожелео нешто велико. Да заврши школу, изгради кућу, напише књигу, покрене посао или једноставно промени свој живот. Али, ако је жеља довољна, зашто се толико жеља никада не оствари?
То питање ме је годинама водило ка једној једноставној, али важној идеји: жеља није оно што покреће промену.
Жеља нам само показује да постоји разлика између онога што јесте и онога што бисмо желели да буде.
Замислите човека који стоји испред планине. Са једне стране је место где се налази, а са друге врх на који жели да се попне. Та разлика између два положаја ствара жељу. Али жеља га сама неће одвести на врх.
Потребно је нешто друго.
Све почиње са новом идејом!
Пре сваке промене човек најпре види свет онаквим какав јесте. То је перцепција.
Онда се појави нешто ново. Неко му нешто каже. Нешто прочита. Добије нову идеју. Доживи ново искуство.
То је вест.
Нова вест мења стару слику света. Одједном оно што је јуче изгледало немогуће постаје могуће. Управо у том тренутку настаје оно што називам информациона неравнотежа.
У физици предмет почиње да се креће када постоји разлика енергетских потенцијала. Вода тече са више на нижу висину. Електрична струја тече због разлике електричних потенцијала.
Мислим да се нешто веома слично дешава и у људском уму.
Када нова вест промени наше разумевање света, настаје разлика између онога што знамо и онога што бисмо могли да знамо или постигнемо. Управо та разлика покреће мишљење.
Жеља није довољна!
Када човек постане свестан те разлике, јавља се жеља.Али жеља није мотор. Она је само показивач.
Сви смо много пута пожелели да научимо страни језик, смршамо, почнемо да вежбамо или напишемо књигу.
Ипак, жеља је остала само жеља. Зашто?
Зато што после жеље мора да уследи један много важнији процес.
Намера – тренутак када ум почиње да ради!
У свакодневном говору често кажемо да се неко „намерачио“ да нешто уради.
Та реч није случајно настала.Она описује човека који је престао само да жели и почео озбиљно да размишља како ће нешто остварити.
Зато намеру не видим као чаробни штапић и емоционалну занесеност, већ као менталну акцију.
То је унутрашњи рад ума.
Пројекат који нико не види!
Када архитекта гради кућу, прво настаје пројекат.
Међутим, мало ко се запитао: где је настао тај пројекат?
Пре него што је нацртан на папиру, постојао је у нечијем уму.
Исто је радио Никола Тесла. Он је говорио да је своје машине годинама усавршавао у машти, покретао их, испробавао и поправљао, пре него што би направио први стварни модел.
То значи да сваки спољашњи пројекат има свог невидљивог претходника.
Зато пројекат није само технички документ.
Он је ментална конструкција будућности.
То је први тренутак када будућност добија свој облик.
План и програм
Када пројекат постане јасан, јављају се два нова корака.
Први је план.
План одговара на питање: „Када и којим редом?“
После плана долази програм.
Он одговара на питање: „Шта тачно треба урадити?“
Тако човек више не поседује само сан. Он има пут.
Како настаје свака промена?
Што више размишљам о овом процесу, све ми се више чини да се свака свесна промена одвија по истом обрасцу:
Перципирамо стварност.
Појави се нова вест.
Настане информациона неравнотежа, настаје напетост у уму.
Постајемо свесни разлике. И рађа се жеља.
Одлучимо да јој се посветимо и та решеност гради намеру.
Намера покреће унутрашњи рад.
Ствара се пројекат.
Пројекат добија план.
План добија програм.
Програм постаје дело.
На крају добијамо ново стање.
И онда све почиње изнова.
Демистификација људског ума
Дуго се о људском уму говорило као о нечему готово недокучивом.
Не верујем да је то потребно.
Што боље разумемо како настају наше мисли, намере и одлуке, то боље разумемо и сопствени живот.
Можда је највећа тајна стваралаштва управо у томе што оно није мистерија.
Оно је процес. А сваки процес, ако је довољно јасно описан, може да се разуме, научи и усавршава.
Зато не верујем да је човек успешан зато што више жели од других.
Верујем да је успешан онда када уме да претвори жељу у намеру, намеру у пројекат, пројекат у план, план у програм, а програм у стварност.
Изгледа да је управо то најкраћа формула сваког стваралаштва.
About The Author
