У историји цивилизације постојало је седам светских чуда. Сва су она припадала архитектури и грађевинарству људског стваралаштва. Остало је само једно чудо, комплекс Пирамида у Гизи, у Египту.
Зането стварањем, човечанство је заборавило да апострофира најваће чудо над чудима, људски мозак.
Међитим, седамдесетих година, научник Пјотр Кузмич Анокин је сликовито дочарао чудаственост људког мозга. Један од десет милијарди неурона у мозгу има могућност повезивања са другим неуронима толику да би иза јединице те величине требало написати 28 нула.
То значи да је број комбинација веза неурона у мозгу толики да би се могао математичи изразити као број са јединицом на почетку и бројем нула иза ње који би био дугачак 10,5 милиона километара.
То чудо се може само замислити.
Људски мозак је материјална форма људског ума који је субтилна форма у облику енергије. Као што је неурон градивни елемент мозга, тако је мисао градивни елемент ума. Као што се неурони повезују међу собом аксонима и дендритима, тако се људске мисли повезују међу собом мисаоним асоцијацијама или везама.
Оних 10,5 милиона километара важе и за ум и мисли. Просечна тежина мозга је 1350 грама.
Тежина ума се не може мерити грамима али се може мерити степеном оптерећења за лакоћу живљења. Ум је добар слуга, а зао господар. Када је лак, он је добар слуга, односно инструмент у радионици господара који се зове душа. Када је тежак и претежак он је зао господар живљења који глуми стварног господара. Најбољи пример су умоболни људи који проводе своје животе у умоболницама. Њихови умови су као тешки црни облаци који прекривају плаветну лакоћу неба и сјај сунца.
Колико је умоболних ван клиника на планети Земљи није избројано, али свакодневно видимо, чујемо и осетимо да их има много. То су бездушни људи. Да не бисмо постали жртве сопствених умова морамо их држати под контролом, јер наши умови се процесом асоцијација мисли све више роје и замрачују небо наших душа. Техника за обуздавање ума је тиховање. Позната је још од ведских времена. У свим школама живота, ђаинизму, таоизму, хиндуизму, исламу и хришћанству постојала је техника и пракса неговања ума која се зове тиховање.
Међитим, притиснута тежином ума она стално пада у заборав. Недавно сам прочитао у књизи грчког митрополита Јеротеја Влахоса, Православна психотерапија, да у модерно доба, многи монаси и свештеници одвраћају вернике од пручавања теорије тиховања и њеног практиковања, пре свега из осећања кривице што јој сами нису привржени, иако су бројни светитељи кроз историју личним примером доказали да је тиховање незаобилазан пут за сазревање личности.
