На бројне начине можемо разврставати или класификовати људска бића. Тако их можемо поделити на одговорне и неодговорне особе. Под том поделом најпре мислимо на њихову социјалну улогу, у којој се људи представљају као особе на које околина може или не може да рачуна, и да се ослони у друштвеним активностима.
Али, социјална компонента неодговорности је само једна димензија у којој се рефлектује људска неодговорност. Психолошки посматрано, одговорност или неодговорност је једана општа црта личности, која генерише укупно понашање човеково и чини га неуспешним или успешним у животном стваралаштву.
Сам појам одговорност, етимолошки има једноставно значење. Одговор је увек реакција на акцију. Живот нас свакодневно, на безброј начина доводи у искушења и изазове. Ако хоћемо да опстанемо и одржимо хуман ритам живљења, ми морамо реаговати, односно одговорити на високе захтеве живота на примерен начин.
Неодговорне особе реагују на непримерен начин на захтеве свакодневице и живота у целини. Од њихове неодговорности, најпре они сами имају штету, а онда и њихова ближа и даља околина. Такве личности, или никако не одговарају на изазове егзистенције, или реагују са закашњењем или непримерено околностима.
Најсликовитији је пример тоталне блокаде одговора, стање аутизма. Ако пођемо од аутизма као полазишне тачке неодговорности, можемо закључити да уствари постоји спектар аутизма, који се креће од оног психијатријског, до друштвено толерисаног. Неодговорност је стање некомплетиране комуникације човека са другим човеком или колективом.
Зашто се рађа неодговорност? Настаје толико рано у развоју личности да се чини као донета на свет чином рођења. Неодговорност заиста, по својој генези, може бити пренатална, натална и постнатална. Настаје искуством трауме која блокира природан канал комуникације детета са својом околином. Ефекат трауме је бол, а бол закључава свест на временској линији настанка и представља трајну препреку у комуникацији.
Траума је широк појам. Она се не односи само на телесна повређивања. Много су чешћа ментална и емоционална повређивања, али се, због своје субтилне природе не виде одмах, него долазе до изражаја касније, у форми понашања и са стилом комуникације са светом.
Неодговорне особе, због искуства телесног, менталног или емоционалног повређивања имају страх од комуникације, који као сужавајућа спирала сажима личну енергију стваралачког изражавања. Повреда не мора бити само физичка и најчешће и није. Врло често вербална агресивност повређује емотивно тело човека. Није доказано, али за веровати је да је мисаона агресивност један од најчешћих начина повређивања других људи.
Наш песник Бранко Миљковић својим стихом, уби ме прејака реч, је дошао до те спознаје. Пошто је реч, озвучена мисао, а мисао неозвучена реч, сасвим је логично да нас и мисао може повредити, не само туђа, него и сопствена. Све у свему, сећање на првобитни бол у комуникацији са светом, чини људе неодговорним и неефикасним. А сећање на бол је увек хронично тињајућа емоција страха, тај подмукли демон људског бића.
About The Author
