Сунце није само небеско тело. Сунце је извор свеколиког живота. У давна времена поштовано је као Бог. Данас су људи занети причама својих живота и ретко када подигну поглед ка небу и сунцу. Сунце је мистерија која се не да докучити.
Анастасија каже да је сунце акумулација љубави свих наших предака од прапочетка времена до данашњих дана. Неко ће рећи да је то само небеско тело састављено од водоника и хелијума, али, то не значи да љубав у себи не садржи водоник и хелијум. Сунчеви зраци милују и тело и душу. Сви се на овој планети отимају за његове зраке, од памтивека, јер они значе више живота и више радости.
Свемир се одражава у очима својих бића у форми холограма – све је једно. Сунце се одражава у људском бићу у форми душе. Сунце и душа имају исту природу, природу љубави, а основни квалитет љубави је стварање. Без сунца нема стварања, то је очигледно. А, да ли без душе има стварања, или нема, многима није баш очигледно.
Сунце има своје зраке којим обасипа планету и њена бића. Али, и душа као сунце човековог бића има своје зраке. Зраци душе се зову пажња. Пажња није ментални феномен. Пажња је одраз душе на објекте живота. Пажња је зрак душе.
Пажња има исте квалитете као и зрак сунца, да рађа и одржава живот. Масару Емото је то доказао врло једноставним огледом. Три чиније куваног пиринча је излагао у одређеном временском периоду различитим квалитетима пажње и, након тога, мерио процес пропадања хране. Прву чинију је излагао пажњом која је праћена лепим речима, реченицама и емоцијама. Другу чинију је обасипао речима и емоцијама мржње и одбојности. Трећу чинију пиринча је игнорисао, односно није јој поклањао никакву пажњу. Који пиринач је најраније почео да се квари? Онај који је био игнорисан. Наравно да је најдуже трајао пиринач излаган позитивним емоцијама.
Пажња није само реч. Пажња је енергија, што се може видети голим оком када се загледате у очи својих саговорника. Сјај у очима није само сјај. То је произведена светлост душе. Што више сјаја у очима, то значи мање слојева мисли на ткиву душе. Истовремено то значи више ничим изнуђене радости бића, што је поента мудрости живљења.
Облаци мисли нису само мисли. То су облаци страха у форми стратуса, кумулуса и цируса над простором душе. И као што облаци на небу сакрију сунце од погледа посматрача, тако облаци наших умова сакрију сунце наше душе. Зашто бринути, кад њени зраци љубави и добробити обасјавају наше животе и поред облака мисли.
p.s. Када се вазбухопловом подижемо сви више и пробијамо кроз облаке, у једном тренутку се нађемо изнад облака и угледамо сунце. Ваздухоплов људске душе је тиховање.
