Простор је присуство одсуства објеката. Тишина је присуство одсуства звукова. Дакле, и простор и тишина су реалност. Али, ипак природа њихове реалности није празнина и ништа, како су училе неке школе. Природа простора и тишине је интелигенција.
Објекти се појаве и оду, звуци се роде и нестану, само интелигенција заувек остаје. Интелигенција је неиспољена реалност која се испољава кроз мене и тебе, кроз облике и звуке.
Испољавање интелигенције у свету облика се зове стварање, опредмећивање или материјализација. Процес материјализације је од почетка до краја вољни и интелигентни чин, чак и онда када личи на чин разарања и уништења. То значи да интелигенција има намеру и циљ у својој манифестацији испољавања.
Мисао је семе интелигенције и први степен материјализације. Цео тај круг настајања и нестајања се зове смисао. Смисао је круг стварања који је прирођен људској природи. Као што тело плућима узима ваздух, без кога не може да постоји више од два минута, тако и људска душа узима смисао као ваздух, без кога не може да живи. Душа дише смислом и захваљујући смислу живи у свету облика.
Аустријски психотерапеут Виктор Франкл је осмислио оригиналну школу психотерапије и дао јој име логотерапија, терапија исцељења душе смислом. Још док је боравио у концентрационом логору, схватио је да је смисао узрок и сврха људске егзистенције. Када човек има смисао, када зна зашто живи, у стању је да превазиђе све могуће и немогуће препреке и кризе док не испуни сврху свог живота.
Све је то тако логично, јасно и смисаоно. Али, зар вам се не чини да људи одлазе са овог материјалног плана у свет метафизике некако без поздрава и без оног довиђења? Можда се стиде свог одласка и губитка смисла у животу који практично значи губитак љубави за све оно што постоји у животу?
