Самосажаљење
Не зна се шта је горе, сажаљење или самосажаљење. То су емоције саучествовања у нечијој или својој жалости. Када нисмо у радости, ми смо уствари у жалости, чак и када смо равнодушни, јер и таква емоција је за жаљење.
Када некога сажаљевамо, то нас ухвати и прође, али зато самосажаљење траје дуго и врло често до краја живота. Ова емоција представља преокренуту агресивност. Уместо да особа напада себе, она напада друге, које сматра одговорним за своје лоше стање. Оптуживање других за нежељену животну позицију је амортизер развоја.
Животни губитници носе испред себе самосажаљење као штит којим се бране од друштвене неправде и никад се не запитају где и када почиње лична одговорност за оно што им се догађа током егзистенције. Народне изреке, ивер не пада далеко од кладе, какав отац, такав син, говоре о вези предака и потомака, али много чешће о ружним породичним судбинама.
Једна друга древна мудрост каже, у сваком злу има нешто добро. На жалост, важи и обрнуто, у сваком добру има нешто зло. Породица је простор рађања, подизања и неговања потомства и то је добро. Цео тај процес зовемо васпитање. Окосницу васпитања чини љубав родитеља према деци и то је добро.
Међутим, у васпитању деце са много љубави поткрада се једна системска грешка која се зове изједначавање тока љубави и сажаљења. Када наше потомство трпи, болује и пати, ми учествујемо у њиховој патњи и то учествовање се зове сажаљење. Деца врло брзо уоче добит од сажаљења и почну да манипулишу са својим родитељима како би остварила неке своје секундарне жеље. У психологији то се зове секундарна добит од болести.
Сажаљење је информација којом родитељи говоре детету, ти си слаб и немоћан, због чега ћемо ми уместо тебе одрадити све твоје задатке и обавезе. Многа деца то искористе као средство за манипулацију. Несвесно, али ипак намерно често улазе у стања немоћи, како би обезбедила сталну подршку за своје жеље. Тако се ствара зачарани круг зависности који се врти целог живота.
Сажаљење, које у суштини значи јадан ти, и самосажаљење, осећање јадан ја, стварају хроничну менталну болест зависности. Истраживања Рона Хабарда су доказала да све хроничне психосоматске болести настају из истог програма, из извора сажаљења који су савезници детета инсталирали у његов ум и тако га предиспонирали за трајну немоћ.
Поруке сажаљења и реакција самосажаљења граде личност која болује од менталне болести зависности. Поступање из става самосажаљења одржава мизерију егзистенције. Критична маса мизерних људи ствара мизерно друштво. Тужно је живети у њему, али је утешно ако сами не живимо у самосажаљењу. Ако не живимо у самосажаљењу, ми живимо у радости и стваралаштву. Е, па живели!
About The Author
