Љубомора је нуспродукт или отпад љубави. Она је знак да се љубав гаси. Много људи бркају љубав и љубомору и појмовно и емоционално. Као што и сама реч каже љубомора је мора љубави, односно њена смрт, јер морити значи гушити. Тако је љубомора све друго, само не љубав.
Заинтересованост за објекат своје љубоморе, односно партнера није знак љубави. Љубомора је стање посесивности које емитује агресивност на своју околину. Љубоморни људи су на површини социјалних односа агресивни, а у њиховој дубини особе које живе у страху.
Приврженост партнеру може бити знак љубави, али и не мора. Линија која их раздваја је критеријум да ли приврженост проистиче из поштовања и дивљења према партнеру или из жеље за поседовањем партнера. Поседовање партнера је мотив робовласничког менталитета. Има људи који желе да буду робовласници, али и оних који желе да буду робови. То је комплементаран однос, као однос кључа и браве.
Однос зачињен љубомором је карикатура љубави. То што се партнери уклапају као кључ и брава није индикатор срећног односа. Љубавна прича је врло често упакована у модел наркомана и дилера, који без обзира на међусобну зависност представља деструктиван модел. Док дилер живи на рачун наркомана материјално све боље, наркоман живи све горе и материјално и спиритуално.
Љубоморна особа је као наркоман, а њен партнер као дилер. Уместо наркотика, средство за размену је секс. Секс има исте ефекте на виталност као и наркотик. Да није тако, људи би од вишка енергије бивали са годинама све виталнији и лепши. Нешто недостаје? Па наравно, љубав, која може а и не мора да потекне кроз канал сексуалности.
Ако хоће да живе у робовском положају и љубомори, нека живе, нико им не брани, поготово не њихов дилер. Само, нека не уображавају да је то љубав. То је комедија и трагедија љубави, упакована у једну причу. Ако желимо да изађемо из зачараног круга љубоморе, морамо је држати дубоко у својој интимности. Вулгарно је и непристојно мучити друге људе емоцијама које су крајње интимни чинови, као када какимо и пишкимо.
Када престанемо да оптужујемо друге за сопствене слабости имамо енергије да се храбро и постојано огледамо у њима и видимо да ли смо робови, робовласници или слободна бића. А онда бирамо.
