Васпитање

 

Васпитање је процес формирања личности. Диван је то појам који говори о суштини васпитања. Васпитати значи одговорити на сва питања васпитаника. У философији идеалног васпитања основни постулат је да васпитаник треба да има активну улогу у току васпитања, а васпитач да га следи и пази на његове поступке и реакције.

Када родитељ учи дете ходању, не може почети пре његове потребе и намере за ходом. Значи дете детерминише васпитање. Озбиљну грешку праве родитељи који форсирају природна стања и процесе сазревања деце. Али исто тако озбиљну грешку праве и родитељи који само одгајају своју децу. Одгајање и васпитање ни приближно нису исти феномени.

Одгој је можда примерен појам за неговање других живих бића, али не и за човека. Одгој значи гојити, односно увећавати телесну масу од које ће имати корист одгајивач, а штету одгојено биће. Одгој није само терминолошки неправилан. Он искривљује начин размишљања родитеља и других ауторитета у васпитању  младих нараштаја.  Није поента васпитања само формирање  здравог и крупног тела, него најпре формирање здраве и снажне личнисти.

Познато је да су деца од малих ногу неуморни у постављању питања, до те мере да могу да излуде своје васпитаче. Природна жеђ за знањем и истином је толико јака и незаустављива. На жалост и деце и родитеља страх постепено постаје главни инструмент васпитања, уместо радозналости и подстицаја радозналости. Уместо да васпитање тече у форми стимулисања радозналости, оно се полако код већине породица претвара у њено спутавање.

Аргументи уплашених родитеља је слика света пуног опасности. У прадавна времена људи су се плашили аждаја и варвара, а у модерна отмичара, педофила и сиромаштва. У подлози свих страхова налази се један једини страх, страх од смрти. Он је оков људске слободе и главни васпитач генерација младих. Човек истеран из раја је симбол заборава истинске људске природе коју одликује безсмртност и свемоћ, док човечанство живи у страху од смрти и у немоћи. Због тога се васпитање претвара у жигосање истим печатима којим су обележени скоро сви васпитачи на земљи.

И пре него што се дете роди, сведоци смо чуда стваралаштва, претварања идеје човека у форму човека. Како дете одраста, ако смо пажљиви, видимо одређену генијалност која је несразмерна физичким и социјалним моћима његовог бића. До седме, осме године, ако раније нису доживела неке трауме, деца су изнадпросечно интелигентна бића. Од тада већина деце полако се сврстава у просек. Зашто њихова интелигенција престаје да расте?

Када баштован не жели неку биљку на одређеном месту у башти он је сасече. После извесног времена она поново изникне, али већ са мањом снагом. Баштован је опет сасече, а она опет изникне, али још крхкија и болешљивија. Тако углавном  тече процес васпитања у скоро сваком друштву. Мач страха свакодневно сасеца природну снагу интелигенције и радозналости, док не добијемо уплашену и зависну децу. То можда јесте одгој, али није васпитање.

Дакле, два су разлога погрешног васпитања. Најпре, лични страхови родитеља диригују током васпитања и репродукују уплашену децу. На другом месту је намерна употреба страха као инструмента васпитавања из конформистичких побуда родитеља. Лакше је управљати уплашеним дететом, него се сатима бавити радозналом и непредвидљивом децом.

Најтеже занимање у животу  је родитљство. И физички, и емоционално и духовно.