ОДМОР

Познато је да је сваки човек биће избора. Зато се каже, ништа се не мора, само се мора умрети. Морање је, дакле, привилегија господара смрти. Све остало је остало човеку на вољу. И какав ће живот живети, како ће умрети, и да ле ће у њему волети или мрзети, стварати или паразитирати.

Од речи морати настао је глагол морити, што значи полагано убијати, и именица мора, што значи смрт и крај. Морање је присила деловања и понашања. Слобода деловања је идеал понашања и стална чежња подчињених људи. И реч одмор значи, одступити од морања. Наравно, мисли се на одустајање од рада. Испада да је рад такође присила или морање, као и умирање, али није, само тако изгледа.

Рад је морање, у једном другом смислу. Рад није присила, него потреба, као дисање, на пример. Инстикт за стварањем је угравиран у срж метафизике бића. Међутим, и инстикт се може дегенерисати. Тако многи људи мрзе рад, физички рад, поготово. Мрзети рад је лична и животна трагедија.

Одмор значи привремено одустајање од рада и за оне који га не воле и за оне који га воле. Одмор је саставни део рада. Рад је пулс или вибрација умарања и одмарања. И сам Творац, пише у библији, шест дана је стварао Земљу и живот на њој, а седмог дана се одмарао. Када су ученици питали великог учитеља, шта је то суштина живота, он је одговорио, ритам, покрет и пауза, активност и пасивност, рад и одмор.

Живот је ритам. Исправно живљење подразумева поштовање принципа ритма у свим облицима стварања. Нешто није у реду са радохоличарима, јер не поштују фазу одмарања. Претеривање у раду се одрази најпре на лично здравље, а онда и на међуљудске односе. Избегавање рада је такође штетно за квалитет живота. Претеривање у одмарању ништа није срећније решење. У обе варијанте не поштује се принцип ритма.

Током рада нас притискају рокови и задаци, одговорности и грешке и неспоразуми са другим људима, што све ствара познати ефекат стреса. Лек је одмор. Међутим, одмор који има тенденцију да се претвори у нерад, такође ствара стрес, чак и када није угрожена егзистенција. Једноставно, нема радости без рада. Уствари, нема ни здравља без рада. Многи кажу да је здравље најважније, али није. Важно је, али је рад ипак важнији, јер нема ни радости, ни здравља без рада.

Достигли смо врхунац стваралаштва, здравља и животне радости, када радимо одушевљено, одговорно и продуктивно, а осећамо се као да смо на годишњем одмору, опуштено, задовољно и радознало. И ако није тако, томе треба непрестано тежити, јер онај који стреми, то и достиже. Формула је, ако не можеш да радиш оно што волиш, ти заволи оно што радиш. Љубав према одмору без рада се врло брзо претвори у мрзовољу и мизерију егзитстенције.

Да нам живи, живи рад!