Подвиг

Сви знамо шта је подвиг. У запамћеној историји људског рода, записан је подвиг растом малог човека Давида који је у физичком обрачуну победио Голијата. Број незапамћених подвига у животу је немерљив, као што је и сам живот беспочетан и бескрајан.

Подвиг је уствари заветовање на достизање одређеног, себи сразмерно, великог циља и неодустајање од њега упркос свим препрекама. Као у причи, када је путник пролазник срео једног старог човека на авантуристичком путу пењања на Хималаје. Када га је питао како ће он сам, стар и онемоћао достићи врх Хималаја, старац је одговорио – врло лако, пошто је његова душа већ тамо, на врху, тело ће без проблема стићи на циљ.

Живот је састављен од људи који живе у подвигу и оних који не. Егзистенција без подвига је монотона и смарајућа. Са подвигом је очаравајућа. Један дубокоуман човек, тако непопуларног имена, Ђиду Кришнамурти, изрекао је тако једноставну мудрост – оно на шта обраћамо пажњу, расте. Пре њега, исто тако мудар човек,  Екхарт је исто то рекао, на другачији начин – наша љубав нас претвара у оно што волимо.

Другим речима, свако добије оно што заслужује. Ово је врло храбра изјава. У причи Илузије, Ричарда Баха, главни јунак, Доналд Шимода је убијен због те изјаве. Огорчење многих људи због незавидне позиције у којој се налазе је толико накупљено да им само недостаје једна кап у чаши незадовољства, па да се излије на онога ко у њу долива.

Али, дефинитивно, незадовољство није решење за преправљање растргане позорнице личног живота. Задовољство животом искључиво зависи од инвестиране количине љубави у писање његовог сценарија, а затим од његове реализације на позорници егзистенције, са истим жаром љубави.

Познати палестински песник Халил Џубран је певао у поеми Пророк:

 Живот је мрак, ако нема жара,
а сваки је жар слеп, ако не постоји знање.
А, свако је знање узалудно, ако не постоји рад.
Сваки је рад празан, ако нема љубави.
Кад с љубављу радите, са собом се спајате,
и са другима, и са Богом.