Политика је систем уређења односа у друштву. Свака политика уређује односе према интересу или појединца, или групе или заједнице. Једина исправна политика је она која има циљ да оствари интерес целог друштва.
Међутим, вишепартијски систем, самим својим именом говори да има погрешан циљ. Партија значи део, нешто одвојено од целине. Ко год остварује партијске интересе он ради против интереса друштва.
Демократија, владавина народа је утопија, да не кажемо лаж. Партије се крију иза паравана демократије, док отимају од истог тог народа. Од демократије имају користи само ретки појединци и њима блиски поданици.
Каже се да народ има онакву власт какву заслужује, као што и појединац има онакав друштвени статус какав заслужује, што не значи да се он не може променити у повољнији или неповољнији.
И појединачни и општедруштвени животни статус зависе пре свега од степена свести колектива. Ниво свести друштва мери се степеном патње његових припадника, здравствене, економске или духовне. Смисао патње је буђење људи из пасивности, заблуда, предрасуда и зависности.
Политика треба да буде највиша, мултидисциплинарна наука, али није. У нашем друштву политика је један волунтаристички систем деловања заснован на предрасудама, незнању, самовољи и себичности. Још је Платон давно заговарао научно изграђен друштвено – политички систем. Он је заговарао да друштвом управљају најумнији људи, али није успео да убеди друштво у своје идеје.
И сада, као и онда постоји спор око тога ко је мудрац, да ли онај ко паметно мисли и говори или онај ко паметно дела. Дешава се да неки људи заиста паметно мисле, али невешто говоре, док има и оних који лепо говоре а ништа не кажу. Међутим, неки људи вешто делају, што је сигуран знак да исто тако паметно промишљају, али друштво сумња да су мудраци.
Један заиста мудар човек, Кришнамурти каже да су прави, истински интелигентни они људи који су без ега, односно који поступају увек из позиције општег интереса, а не из позиције својих себичних интереса. Он каже, бити интегрално интелигентан, значи бити без ега.
Дакле, ни материјализација успеха није поуздан знак мудрости. Материјално остварени људи, врло често, постижу социјални престиж захваљујући лажи, крађи, превари или чак убиству. Зато је јавно мнење врло скептично на такав облик успеха.
Шта да се ради? Меритократија, владавина истински мудрих људи је једина алтернатива демократији. Да ли сте приметили да најјаче државе света имају кобојаги вишепартијски систем! Ако нисте, нисте претерано интелигентни, и налазите се баш ту, што и заслужујете.