У једном страном филму разговарају два актера о феномену смрти и констатују како је једино у срБском језику реч смрт састављена искључиво од сугласника. Хтели су рећи како ми Срби имамо посебан однос према феномену смрти. Тај однос је сликовито рефлектован у речи без самогласника, чиме се изражава одбојност према смрти и неприхватање њене неумитности.
Ја лично мислим да је наш однос према смрти исти као и код свих других народа на свету, али да наша реч веома сликовито указује на однос према умирању, то је тачно. Све сами сугласници у речи смрт говоре о одбојности и неприхватању стања смрти, за разлику од самогласника који указују на одређен степен присности према објекту који је изражен одређеним речима.
Иако је смрт саставни део живота о њој се много не прича. Када се суочимо са њом, посредно или непосредно, углавном останемо запитани, рањени и поунутрени, док нам заборав не избледи интезитет њених слика. Све је релативно у животу, али, смрт је константа.
Сви говоре како је нужно бити суочен са реалношћу. Чак и у науци, ако може тако да се назoве, линија разграничења између лудила и здравља је перцепција реалности. Особа која значајно помеша слике реалности и маште добија дијагнозу – психоза. Мало мање лудило се назива – неуроза. А, када треба да се суочимо са феноменом смрти, цело друштво је у негирању њене збиље.
Веома је штетно за развој живота избегавање суочавања са феноменом смрти. Спавање, глуварење, досада, нерад, убијање времена кроз испразне активности, све су то последице избегавања помисли на неумитност одласка са ове планете. Суочавање са смрћу изоштрава сва људска чула, а највише ум као шесто чуло.
Трезвен човек зна да нема времена на траћење за глупости овог света. Ми смо се родили да спознамо поенту живота, да смо безсмртни, бесконачни и свемоћни. Коме то не кликне у свести пре смрти, он је промашио поенту живота. Екарт Тол рече да сваки човек треба да се придржава девизе: „Ако умреш пре него што умреш, када умреш нећеш умрети!“