СРЕЋА

 

„Срећа је као лептир.
Док јурите за њом она вам бежи.
Кад сте мирни она вам слеће на раме.“

Људи су понекад срећни, али најчешће нису. Врло често су и несрећни. Сви причају о срећи, чезну за њом, а кад од њих тражите да је дефинишу, збуне се и оклевају. У хијерархији људских вредности срећа заузима највеће место. Она је као оно свевидеће око на пирамиди долара које будно мотри на све елементе пирамиде живота.

Мистериозно око среће није у стању да људе учини срећним. Живот је углавном путања немања среће, са њеним повременим блеском и тренуцима несреће. Мистерија среће извире из најдубљих понора незнања.

Ретки су просветљени умови. Човек  има синкретичко мишљења које одликује мешање појмова. Просветљен ум има истанчану способност анализе. Непросветљен ум меша појмове среће и радости. И, уместо да трага за радошћу, он трага за срећом. У том лутању за срећом проведе цео живот, као  целоживотни играчи на лутрији.

Илузија среће настаје из погрешног става да срећу, као што и сама реч каже, треба сусрести на путу свог трагања, односно да срећа треба нас да пронађе, и тек онда ћемо ми бити срећни. Пошто је то немогућа мисија, уместо среће ми сусрећемо  несрећу, јер изостанак среће је несрећа.

Срећа је сенка радости. Има је и нема је. Радост је  стање бића које живи у радости стварања. Да ли сте приметили да реч рад и радост имају заједничо порекло? Човек је радостан само кад ради, односно ствара. Човек је стваралачко биће. Стварање је његова суштина. Без стварања човек није биће. Човек који не ради је објекат стварања. Бити објекат стварања је несрећа.

Човек који ствара живи у стању радости, а самим тим и у срећи. Једино када крене у стваралаштво, на добром је путу да сретне срећу.