Има људи који су упознали страхоту досаде. Има и оних који се чудом чуде како некоме може бити досадно. Колика је пропорција оних којим је у животу досадно и оних којим није, није прецизно утврђено, али није ни битно. Важно је да свако за себе зна у ком се табору налази.
Шта је досада? То је вакум догађаја. Има ништа, а нема догађаја. Људи који се досађују уствари пате. Да не би осећали тежак дах досаде они крећу у потрагу за извором забаве. Најчешћи извор забаве су одвајкада кафане. Данас се зову модерним речником ресторани, кафићи и барови. Чак и реч кафана не прецизира право значење места забаве, јер кафа је оно најмање интересантно у простиру забаве.
Речит је појам забава. Он уствари говори исто као и речи забит и заборав. Људи који желе да се забаве уствари желе да забораве на себе. У стању досаде човек је суочен са блокадом себе у самом центру свог бића.
Фундамент сваког бића је стваралаштво. Инстикт за стварање је уткан у саму срж људског бића, као и инстикт за дисање. Ако је угушен он ће се преобразити у разарање, јер и разарање је стварање. Зато су сви токови заборава уствари различите форме аутодеструктивности.
Досада и забава могу да постану трајна поља самозаборава бића која обесмисле сврху живота. Колико је оних који су се приклонили философији уживања није избројано, али можемо видети голим оком разума да је то доминантна философија не само нашег друштва. Философија хедонизма има свој мото – “ у се, на се и подасе“. Она нема дубину, а живот има дубину, неизмерну, због чега је у конфликту са животом.
Ко не поштује дубину живота и дубину свога ума све до несагледивих дубина душе, узалуд бежи у амбијенте забаве. Бежање је увек чин кукавичлука, јер бежање је процес страха на делу. Суочавање са дубинама Свемира је чин храбрости достојне људскости.
Тиховање је јуначки чин суочавања са дубинама сопственог ума и свога бића. Можда никад нисте чули за тај појам? Најбоља дефиниција тиховање је да је то процес сведочења ономе што јесте, али без вредновања, интервенисања и личног мешања. Ко се одважи на тај чин он је у јуначком подвигу. Њиме пониремо у дубине свога бића и враћамо се из земље самозаборава дому свом који се зове Биће.
Од пењања на Хималаје до суочавања са досадом у тишини свога монотоног дома, ако сведочите ономе што јесте без интервенисања, ви сте у стваралачком чину откривања дубина сопственог бића. Мало ли је?