Васпитање се може одредити као дуготрајан, комплексан и вишеслојан процес обликовања личности. Сам појам „васпитање“ упућује на дубље антрополошко и философско значење: васпитати појединца не подразумева искључиво преношење знања или норми понашања, већ омогућавање да он постепено артикулише одговоре на своја суштинска егзистенцијална питања. У идеалној концепцији васпитања, васпитаник није пасивни објекат утицаја, већ активни субјекат процеса, док улога васпитача подразумева праћење, тумачење и осетљиво усмеравање тог развоја.
Овај принцип може се илустровати примером учења ходања: родитељ не може подучавати дете ходу пре него што дете само развије унутрашњу потребу и спремност за тај чин. Аналогно томе, васпитни процес не сме да нарушава природну динамику развоја, нити да вештачки убрзава поједине фазе сазревања. Дете, у значајној мери, одређује темпо и правац сопственог развоја. Прерано и претерано форсирање развојних фаза представља озбиљан васпитни пропуст. Међутим, подједнако проблематичан јесте и приступ који се задржава искључиво на „одгајању“. Појмови одгоја и васпитања нису синонимни и означавају суштински различите приступе развоју човека.
Термин „одгој“ показује своју ограниченост када се примени на људско биће. Он је функционалан у контексту биолошке неге животиња или биљака, где је примарни циљ физички раст и одржавање. У том смислу, одгој подразумева узгој – јачање телесних капацитета, често у корист онога ко одгаја, а не нужно у корист самог бића. Преношење оваквог појмовног оквира на људски развој није само језички непрецизно, већ и концептуално штетно, јер редукује личност на физичку и функционалну димензију. Насупрот томе, васпитање је усмерено ка формирању психички интегрисане, аутономне и унутрашње слободне личности.
Једна од раних карактеристика дечјег развоја јесте интензивна потреба за постављањем питања. Та упорна и често исцрпљујућа радозналост представља израз урођене когнитивне и егзистенцијалне тежње ка разумевању света. Уместо да буде систематски подстицана, ова особина се током времена често потискује, а централно место у васпитном процесу заузима страх. Тако се процес који би требало да подржава истраживачки и креативни потенцијал детета, у пракси претвара у механизам његовог ограничавања.
Родитељи који делују под доминацијом страха свет представљају као простор сталних претњи. Историјски облици тих претњи мењају се — од митских бића и непријатељских племена, до савремених страхова од криминала, болести или социјалне несигурности — али њихова основа остаје иста. У корену ових представа налази се егзистенцијални страх од смрти. Управо тај страх постаје најмоћнији регулатор васпитног процеса, инструмент контроле који ограничава људску слободу. Симболика изгнанства из раја може се тумачити као губитак свести о сопственој суштинској природи, док савремени човек живи у стању перманентне угрожености и осећаја немоћи. У том контексту, васпитање се често своди на трансгенерацијски пренос истих страхова.
Развој детета од самог зачећа сведочи о изузетно сложеном и креативном процесу — преласку од идеје човека ка његовој конкретној телесној и психичкој реализацији. Пажљивим посматрањем раног развоја могу се уочити изузетни интелектуални и креативни потенцијали који значајно превазилазе касније испољене способности. До седме или осме године живота, у одсуству тешких траума, већина деце показује висок степен когнитивне флексибилности и стваралачке интелигенције. У наставку развоја, код већине појединаца долази до постепеног опадања ових капацитета и њиховог утапања у статистички просек.
Овај процес може се аналитички упоредити са вишеструким прекидањем раста биљке. Свако поновљено „одсецање“ не уништава биљку у потпуности, али трајно смањује њену виталност. На сличан начин, систематско деловање страха у васпитном контексту постепено редукује дечју радозналост, самопоуздање и интелектуалну снагу. Крајњи резултат јесу личности које су прилагођене, зависне и склоне конформизму. Такав исход може бити оцењен као функционалан одгој, али не и као истинско васпитање.
Узроци оваквог стања могу се свести на два основна фактора. Први се односи на несвесни пренос личних страхова родитеља на децу, чиме се репродукује модел егзистенцијалне несигурности. Други фактор представља свесну употребу страха као васпитног средства, будући да је контролисање уплашеног детета значајно лакше него успостављање односа са аутономним, радозналим и непредвидивим бићем.
Родитељство, у том смислу, представља један од најзахтевнијих облика људске делатности, јер подразумева континуирани физички, емоционални и духовни ангажман, као и стално преиспитивање сопствених мотива, страхова и уверења.
About The Author
