Сва небеска тела се крећу тако што се окрећу око себе. Међутим, њихова ротација не би могла бити могућа без осовине. Оса није само људском маштом замишљена линија. Осовину небеских тела чине магнетне силе њихових полова без којих би се њихови садржаји распршили у међупланетарном простору.
Тако и човек има своју осовину бића која не дозвољава да се његова људскост распрши по простору живота. И као што небеска тела имају своје полове, тако и човек има правду и истину као крајње тачке његове људскости. Кант је написао да, како стари све га више испуњава дивљење и страхопоштовање према звезданом небу над својом главом и моралном закону у глави.
Истина, то је звездано небо, а правда то је морални кодекс. Нешто размишљам, зашто је Кант дрхтао кад се загледао у њихове дубине? Јер, као што сама реч каже, страхопоштовање је ипак дрхтање и страх, упркос поштовању.
Чим почне одступање од осовине истине и правде, аутоматски се јавља страх као знак опомене душе да је негде у дубинама почела ерозија људскости, иако на површини живота изгледа да је све на свом месту.
Међутим, животна је невоља, што највећи део људи у океану човечанства има своје схватање и дефиницију правде и истине. Људи се углавном не питају шта други појединци под њом подразумевају. Кант и други задубљени људи су видели да космичка правда и истине није иста као људска, а камоли као лична и појединачна.
Какве ли су тек правда и истина у космичким величинама, када не постоји опште слагање у планетарним релацијама? И поред те запитаности, човек, хтео, не хтео, једним делом свога бића је повезан са бескрајем и вечношћу. Због тога не може да пренебрегне своју природу и игнорише космичку истину и правду.
Као што сама реч правда говори, иди праволинијски, без греха, ка остварењу свога циљ. Као што сама реч истина говори, исто са свих страна, оствари слагање са свим учесницима живота, без остатка шта је истина.
Ко не поштује принцип правде и истине, узалуд у својој машти гради слику праведног гнева. Погледајте шта се дешава на планети. Као што појединац одраста кроз фазе немоћи, зависности, неизвесности, стварања и мудрости, тако и колективитети пролазе кроз исте фазе. Одрасле јединке по својој биологији одрасту као зрела тела, али врло често никад не узрасту до зрелости личности. То исто важи за колективне свести.
Дође тренутак у животу сваке јединке и сваког друштва када је узалуд окривљавање маме и тате, учитеља, владе, религије и Бога, што нам иде како не желимо у животу. Ја сам писац, режисер, сценограф, глумац и публика у сопственој позорници живота. И свако за себе.
