Лек покајања
Из осећања кривице израња покајање, али не увек, можда не ни често. Осећај кривице је префињена форма страха, као слутња или тиха зебња. Уграђен је у морални кодекс савести као регулатор понашања и владања. Ако дугорочно не дође до неутралисања осећаја кривице, он се претвара у извор неугодности, све до разбољевања.
Не пише се много о негативним последицама осећаја кривице. Када промишљамо о нежељеним догађајима и доживљајима које људе задесе у животу не повезујемо их са нашом вољом. Уврежено је мишљење како несреће долазе из хаоса по принципу случајности. Ако је принцип случајности начин организовања свемира онда су људи беспомоћна бића у суровом простору опасног живљења.
Људи који верују у такву парадигму живе у складу са њом, ношени струјама и ветровима закона случајности. То се дешава због њихове вере. Пошто је слободна воља, а самим тим и вера, иманентна сваком човеку, њихови животи се одвијају у складу са њиховом вољом, што је трагедија егзистенције.
Неки други људи живе у складу са вером, да случајност не постоји, већ да је живот бескрајан след узрока и последица. Они верују у логику и смисао живота, чија је одлика детерминизам. Када их задеси невоља, болест или трагедија, они преиспитују своју улогу у том дешавању. Не мире се са несрећом, већ и даље траже излаз из ње. Оваква философија је достојна људскости.
Захваљујући њиховом непомирљивом духу и њиховом истраживању, ми знамо да је сваки човек и узрочно и надузрочно биће. Пошто је узрочно, то значи да мора бити и надузрочно биће. Таква бића, у светлости своје интелигенције виде да сваки човек, својим мислима, жељама, осећањима, речима и поступцима ваја своју судбину, од почетка до краја, без обзира може ли да сагледа своје животно дело.
У том обликовању, у радионици своје егзистенције, често одступи од употребе материјала љубави како би створио неко заносно дело. Уместо љубави он посегне за неким другим материјалима. У страсној жељи за срећом несмотрено користи мисли сумње, незадовољства, мржње, беса, целог репертоара и лепезе агресивности и њиме покуша да обликује своју срећу.
Када живот боји бојама агресивности које постоје у невероватном колориту и спектру, у њему почне да трепери осећај кривице да не ради на своје добро и да одступа од пулса љубави. Кад се роди осећај гриже савести, решење је у покајању. Али, не у покајању кроз речи, потискивању својих емоција или у испразним молитвама. Постоји само једна врста покајања, она права, коју је Отац Тадеј назвао – тотална измена живота у оном сегменту где је настао грех. Такво покајање постаје лек за људску душу.
About The Author
