Себичност и несебичност
Зашто су неки људи себични, а неки нису? Несебичност, најчешће нема везе са поседовањем материјалних добара. И они који имају, и они који немају, могу бити и себични и несебични.
Шта је то што их раздваја? За неке људе кажемо да су великодушни, што значи увек неселективно дарежљиви према свима. Интересантно је да за особе које нису дарежљиве, не кажемо да су малодушне. Тај појам је намењен другој врсти људи, које немају снаге за стваралаштво у једном или сваком пољу живота.
Насупрот великодушним људима стоје похлепни или грамзиви људи и циције. За такве људе кажемо да имају стиснуту душу. За сиромашног човека не кажемо да има стиснуту душу, јер његово сиромаштво говори да нема шта да дарује, при чему се претежно мисли на материјално давање. Али, и сиромашан човек, који не дарује нематеријалне дарове је стиснут човек.
Похлепа је израз специфичне форме агресивности. Пошто свака агресивност настаје из страха од пропадања и нестајања, произилази да су похлепне особе уплашени људи. Зато их зовемо стиснутим душама. Можемо рећи да стиснуте душе имају страх од будућности.
Великодушни људи немају страх од будућих догађаја који носе немаштину. Они немају страх ни у садашњости када су суочени са оскудицом. Зато њихове душе зраче у пуном капацитету кроз радост, песму, хумор и љубав за друго људско биће.
Иво Андрић, доктор психологије, написао је причу на ту тему. Богат, а забринут властелин, сваки дан посматра најамног радника док се враћа кући са посла, како пева и зрачи срећу, иако се на његовој гардероби види да живи у оскудици. У наступу одушевљености и милосрђа, властелин га дарова кесом дуката. После пар дана, сиромашак дође и врати му дукате. На чуђење зашто, он рече, од када их има не може да спава од бриге, нити да се дану радује.
Наравно, не морамо живети у оскудици да бисмо били радосни, као у овој причи. Док стварамо обиље не смемо живети у страху од губитка, јер страх постепено затвара канале креативности и комуникације са друштвом. Због страха се догађају они периодични циклуси богаћења и осиромашења.
Великодушни људи су увек спремни да дају од себе другима, јер немају страха ни у садашњости, ни у бздућности. Они су духовни људи. Бити у стању духовности, значи поседовати знање и свест о метафизичким принципима живота.