УПОРЕЂИВАЊЕ

Живот је биполаран. Двојност је његов лик. Без трења супротности нема кретања, а без кретања живот није живот. На једној страни је постојање, а на другој непостојање. Постоји рађање, али и умирање. Мушко и женско. Велико и мало. Јако и слабо. Све што човек види и замисли има своју супротност.

Људски ум је такође биполаран. Свака мисао је по природи са два лика, и има своје лице и наличје. Мисао среће је истовремено и мисао несреће. Покренута мисао је жеља. Свака жеља иде ка свом циљу, али истовремено бежи од неког другог циља. На пример, док желимо воду, бежимо од жеђи, а обе слике, и воде и жеђи су уткане у ту жељу.

Због двојне природе живота и ума постоји и реакција мерења објеката око нас и у нама. Суштина мерења је упоређивање. Свако разуме чин упоређивања, јер он је уткан у нашу психу, као дисање у тело. Упоређивање је рефлексна спонтана радња као и дисање. Али, може да се поремети као и дисање и због тога да одведе личност у болест.

Упоређивање је један од најчешћих и најважнијих извора болести ума. Замислите да сте сами на планети од рођења, без људи. Били бисте савршено мирни јер немате с ким да се упоређујете. Нико није виши ни јачи од вас, па нема комплекса инфериорности. Нико није ружнији и неинтелигентнији од вас па нема ни гордости ни уображености. Упоређивање је, дакле првобитни извор болести ума.

Упоређивање као ментални процес самовредновања показује ко је човеков истински непријатељ. Сваки човек је сам себи највећи непријатељ. Када се сагласимо са другима да је неко лепши, паменији или на било који начин успешнији од нас, ми смо они, свако за себе који, својим усаглашавањем потврђује своје место у хијерархији друштвених вредности. Када мислимо за себе да смо мање вредни од неког другог, том проценом фиксирамо своју инфериорност.

Механизам упоређивања је истовремено и сазнајни и емотивни чин. Ми објективној истини додајемо емотивну компоненту незадовољства постојећем поретку ствари, којом појачавамо сопствену деструкцију. Незадовољство постојећим поретком претвара се у мржњу према објективној реалности и насилну жељу да се она преправи у складу са личним очекивањима.

Упоређивање је механизам пројекције личних незадовољстава у објективну реалност. Незадовољство је чин агресивности и према себи и према људима за упоређивање. Видети разлику и не одреaговати незадовољством је израз љубави.

У грчкој митологији је забележено упоређивање са чином агресивности. Болестан ум, Прокруст је нудио својим гостима постељу за одмор. Ко год је био дужи од постеље, он им је скраћивао ноге, а ко је био краћи од постеље, он их је истезао. Тако је настао израз прокрустова постеља, за све ситуације неуважавања реалности и ситуације агресивности према животу.

Скоро сви су људи Прокрусти. Не секу и не истежу ноге другим људима, него себи. Ако упоређујемо са дозом страха од инфериорности, ми смо Прокрусти, агресивни људи, бића без љубави. Из примитивног извора упоређивања свакога са сваким изникла је планетарна култура такмичења свакога са сваким. Такмичење је сублимирана форма упоређивања која кроз игру ослобађа предозирану количину агресивности на друштвено прихватљив начин. Да нема такмичења, ратова међу људима би било много чешће.