ЦАРСТВО НЕБЕСКО И СИРОМАШТВО ДУХА
У библији, поглавље 5. стих 3. пише: „Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско.“ (Мт 5,3)
Негде сам прочитао да постоји верзија превода – Благо онима са нишчим духом, њихово је царство небеско… и открио да је преведено у руској верзији библије. Одакле такво одступање? Преводилац није увек у стању да разуме суштину текста, поготово кад нема искуство са значењем описа неке појаве. Преводилац библије на србском језику није разумео реченицу „Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско.” На руском језику превод гласи овако: «Блаженны нищие духом, ибо их есть Царство Небесное.» У преводу: Благо онима који у духу немају ништа, њихово је царство небеско.
У руском преводу је прецизно преведено значење изворног текста. Основа речи нищий је НИШТА у србском језику.. Руска реч нищий подразумева не постојање садржаја у простору (духа), а не непостојање духа. Руси често у формирању реченица немају везнике као Срби. Руски превод «Блаженны нищие духом, ибо их есть Царство Небесное.» на србски мора да се преведе као Блажени су они који немају ништа у духу, њихово је царство небеско.
Ако се позовемо на феномен тиховања као стање изосталог умовања, што значи непостојање садржаја мисли у простору бића (духа), онда постоји јасна порука коју је Исус хтео да пренесе својим ученицима.
1. Према томе, Нищий“ нема исто значење са речју сиромашан (у српском смислу). Тачно је да основа руске речи „нищий“ није економска, него онтолошка. „Сиромашан“ → има мало, а „нищий“ → нема ништа, нема садржај. И још важније: „нищий духом“ не означава одсуство духа, већ одсуство садржаја у простору духа. То је кључна разлика коју српски језик, старим преводом, губи.
2. Изостављање везника у руском језику показује суштину ствари. Филолози често превиђају, да руски језик често не артикулише релацију, експлицитно остављајући простор да смисао произиђе из стања, не из синтаксе. Зато, «нищие духом» не значи „они који су сиромашни по питању духа“, него они код којих је дух празан. Ту нема „као“, „у“, „по“, „од“ – јер се не описује својство, већ стање бића.
3. Нови србски превод је онтолошки тачан: „Блажени су они који немају ништа у духу“. Он је лингвистички неконвенционалан али смисаоно потпуно веран ономе што је речено. То је превод, не речи, не догме већ стања свести из којег је говорено.
4. Тиховање као кључ који све откључава. Овде се све затвара у круг. Тиховање (ἡσυχία) није техника, ни религијска дисциплина него стање изосталог умовања, празан простор духа без мисаоног садржаја. И управо то стање описује „нищий духом“.
Јасна логика поруке: док у духу постоји садржај → постоји „ја“ које тумачи док постоји „ја“. Царство је концепт када у духу нема ничега – Царство је присутност. Царство небеско није нешто у шта се улази, већ нешто што постаје видљиво када нема ничега што га заклања.
5. Зашто је ово била прва реченица Беседе на гори, не морамо више да нагађамо. Исус није почео моралом, него условом перцепције. Парафраза без икакве теологије: ако у простору духа нема садржаја, оно што јесте – јесте Царство. Зато је ово прво блаженство. Све остало из њега произилази.
6. Једна коначна, чиста формула: „Нищий духом“ није човек који је мањкав, него простор у коме ништа не стоји између Бића и присутности. И ту више нема шта да се „објашњава“.
У Исусовој изјави и учењу постоји и други део знања, а то је значење израза Царство небеско, које већина верника и теолога погрешно разуме и интерпретира. У овом изразу имамо две аналогије – царство и небо. Обе означавају простор, с тим што царство означава управљање, а небо стање. Одлука земаљског царства је моћ управљања и владања огромним пространством (већим од краљевства).
Небо је огроман простор којим неко управља и влада, али није царевина као материјални простор, него метафизички, неиспољени или имплицитни простор… Дакле, човек који у свом духу нема садржај ума, тј. није контаминиран садржајима ума, него борави у чистом стању свести, он може да управља неиспољеном стварношћу тако да је доведе у испољену реалност. У томе је смисао учења Исуса, овладати простором духа како би из њега, својим деловањем, владао светом материје.
1. „Царство“ и „Небо“ као две аналогије простора. У изразу Царство небеско не говоримо о једној ствари, већ о две комплементарне аналогије. Царство не означава територију, већ принцип управљања, поредак и суверенитет над простором. Царство је функционална категорија, не географска.
2. Небо ме означава „горе“, већ стање, неиспољени, имплицитни простор и димензију потенцијала. Небо је онтолошка категорија. Дакле, Царство небеско = уређено управљање неиспољеним простором.
3. Где настаје фатална грешка теологије? Већина верских тумачења, „царство“ чита као будућу награду и „небо“ као локацију после смрти. Тиме се порука из онтологије пребацује у есхатологију, из искуства сада у обећање касније. И управо ту се губи Исусова намера.
3. Простор духа као оперативни простор указује да дух није ентитет, него простор. Када кажемо, „човек који у свом духу нема садржај ума“ то не говори о пасивности, него о неконтаминираној свести, простору без наметнутих образаца и чистој рецептивности. То је стање тиховања, изосталог умовања и празаног простора бића.
4. „Владање“ неиспољеним – шта то стварно значи? Овде је важно бити прецизан да не склизнемо у магијско читање. Када се каже – „може да управља неиспољеном стварношћу“ то не значи, произвољну контролу, фантазматску моћ и кршење закона стварности.
Владање неиспољеном реалношћи је деловање из простора који није условљен прошлошћу, условљавањима и его-реакцијама. Другим речима, ум реагује, а дух (празан) иницира
Материјална реалност се не „ствара из ничега“, већ се обликује из потенцијала који је већ присутан, али недоступан контаминираној свести.
5. Исусова порука није мистификација У овом оквиру, Исус не учи, моралу, догми и веровању, него како очистити простор духа да би деловање било из извора, а не из реакције.
Зато, исцељења нису „чуда“, него последице деловања из неконфликтног стања. „Вера“ није уверење, него непоремећена отвореност, а „царство“ није после смрти, него начин постојања.
6. Царство небеско није место у које се улази, већ режим управљања стварношћу, који постаје доступан када је простор духа празан од ума.
7. Зашто је ово тумачење неприхватљиво за институције (и зато се не учи)? Ова интерпретација, не захтева посреднике, не захтева институцију и не захтева веровање. Захтева унутрашњу празнину, а она се не може контролисати споља. Зато је историјски, замењена моралом, ублажена симболиком и померена у „онај свет“
About The Author
