Чекање и чежња имају заједнички простор у сфери ума. Чежња је страсно чекање, а чекање је тиха чежња. Оба ова умна процеса су пројекције жеља у будућност. За истинског мудраца нема граница између прошлости, садашњости и будућности. За праве мудраце, нема јуче, нема данас, нема сутра, све је сада.
Време је илузија. Настаје као последица губитка пажње и свести у процесу стварања, као прекид између ствараоца, процеса стварања и објекта стварања. Да нема тог прекида не би било ни времена и све би било вечност.
Објекти чежње се разликују од човека до човека. Иако постоје колективне чежње, људи се веома разликују по објектима својих чежњи. Херман Хесе је чезнуо за проналажењем свога аутентичног бића, а Шекспир за женом свог живота. Тесла је живео за откривање тајне етра, а Александар Македонски да освоји цео свет. Велики људи имају велике чежње, али мали људи такође имају велике чежње, јер интезитет чежње је примарнији од величине објекта чежње.
Чежња и боли и радује. Ретки су психички процеси и стања који садрже у себи такву и толику противречност. Обично, тамо где је страх, нема љубави и обрнуто. Чежња личи на освит зоре, тама преовладава, али је потпуно извесно да свиће дан. Када људи долазе до крешенда у реалузацији неког свог пројекта, преплави их страх да неће успети. Тада их њихови водичи подржавају синтагом, најмрачније је пред свитање.
Чежња је одјек душе и зато обично бива награђена објектом своје чежње, пре или касније, упркос страху који је прожима од самог почетка.
Гете је певао:
Кад занете си главе и устрепталих груди, шта ће ти боља коб! Ко не уме да воли, ко не уме да жуди, тај хита у гроб.
