Бог није само реч, већ пре свега стање и постојање. Бог није нечија привилегија која се себично чува. Сви људи имају право на Бога. Али, шта је Бог? Неки кажу, да Бога нема требало би га измислити. Фридрих Ниче је говорио да је Бог мртав. Многи верују да он постоји, мада је много више оних који верују да не постоји. Свети Дионизије је тврдио да је Бог осветљена тама.
За мене Бог је несагледиво пространство интелигенције. Уосталом, етимолошки реч бог је настала из искуства огромности. Постојање коме људи дадоше име Бог толико је несагледиво да људима остане само да то потврде. Бог је бескрајан. Поред ове његове особине постоји још једна, Бог је безвремен. Истовремено, то значи да је и бесмртан или вечан. За разлику од човека који зависи од простора и времена, Бог је изнад простора и времена и када је у простору и времену.
Међутим, постоји и трећа одлика Бога, свемоћ. Бог је бескрајан, бесмртан и свемоћан. Људска чежња за Богом је пројекција људске тежње за бескрајем, безсмртношћу и свемоћи. Људи могу стварати разне слике богова, као што су то чинили кроз историју цивилизације, али то су биле само слике. Човек не може створити бога. Може га евентуално перципирати или са њим комуницирати.
Суштину Бога чини стварање. Бог је аутентични, изворни стваралац. Он је створио све, па и човека. Пошто је стварање увек интелигентно поступање, можемо закључити да је суштина Бога бескрајна, вечна и свемоћна интелигенција.
У библији пише да је Бог створио човека на своју слику и прилику, наравно не у смислу физичке форме, него у смислу метафизичке суштине, моћи интелигентног стварања. Стварање, као што и сама реч указује, је увек процес преобразбе нетвари у твар. Људима је твар искуствено позната, али, чудо невиђено, већини није позната нетвар иако су они сами у својој суштини та нетвар. То се зове самозаборав.
У психијатријској нозологији постоји поремећај мишљења који се зове деменција, а означава прогресивно опадање мисаоних процеса, а пре свега меморије. Нема принципијелне разлике између психијатријске деменције и планетарне деменције коју одликује самозаборав. У психологији постоје разни стандарди мерења интелигенције људи. Ипак, граница између интелигентних и неинтелигентних људи је степен самозаборава.
У једној причи, Бог се уморио од мољакања људи, да им да ово или оно. Питао је своје асистенте где да се сакрије од људи, а један му рече да је најбоље да се сакрије у њиховим срцима, јер га тамо нико неће тражити. И заиста, људи га траже у свету физике, потпуно несвесни своје метафизичке суштине, нетвари, душе.
