ПСИХОТЕРАПИЈА ЈЕ ПРАКСА НЕГОВАЊА ПСИХЕ
Питање статуса психотерапије као науке прати дисциплину од њених почетака. У класичној класификацији наука Жана Пијажеа, психотерапија се тешко уклапа у номотетски модел, јер њен предмет није стабилан објекат већ живи субјект. Истраживања ефикасности психотерапије показују изразиту варијабилност резултата, што отвара питање не само методологије истраживања, већ и саме дефиниције циља психотерапије.
Основна теза овог рада гласи: психотерапија није техничка интервенција над психичким објектима, већ процес неговања душе као субјекта, при чему је увид једини валидан индикатор оствареног терапијског ефекта.
У раду се развија теоријски модел психотерапије заснован на процесној и онтолошкој дефиницији психотерапије као неговања психе (душе). Полазећи од критике доминантних психотерапијских парадигми које психотерапију третирају као техничку интервенцију над објектом (симптомом, понашањем, когницијом), аутор предлаже модел у коме је психотерапија ненасилан интерсубјективни процес усмерен на разоткривање психичких скотома – структурних испада у саморефлексији. Коначни и неопходни индикатор ефекта психотерапије дефинише се као увид. Рад нуди методолошко образложење, компарацију са водећим школама психотерапије и импликације за теорију, праксу и истраживање.
About The Author
