РАДОСТ

Деца и млади људи чешће и дуже доживљавају радост. Од четрдесет и неке, радост живљења почиње да бледи. Не сећам се да је неко то добро сагледао, зашто је процес старења нераскидиво повезан са губитком радости живљења. Када у средњим годинама узгубимо радост, ми смо примарно изгубили љубав стварања. Све се врти око стварања.

Стварање је процес преобразбе нематерије, преко субтилне материје у евидентну материју. И тај процес човека чини радосним. Где, када и зашто настаје прекид филма? У објашњавању морамо поћи од извора. Извор живота се зове субјект. На латинском то значи, оно што је испод објекта, подлога, генератор или стваралац објекта, биће које се зове Ја. Објекат, на латинском значи оно што је производ рада, оно испољено, односно видљиво. Стваралаштво је плес ствараоца који из невидљивог себе производи испољено себе. Зато је ваљда Маркс рекао да рад оплемењује човека.

Када човек заврши свој рад, он изгуби радост стварања. Када заврши све радове он одлази из физичког живота у метафизички живот који се зове тако ружно, загробни живот. Зашто изгуби чаролију стварања и његову сенку која се зове радост? Због фасцинације објектом свога стварања. Кад заслепљеност прође, остане увенула љуштура тела. Као у оној грчкој бајци о Пигмалиону, вајару који је извајао предиван кип прелепе жене у који се заљубио. Својим чежњивим молитвама измолио је богињу Афродиту да је оживи и она му је испунила жељу. Након тога, престао је да ствара и нестао као и сви други са земаљског плана.

Сваки човек има свој објекат стварања којим је фасциниран док га не створи. Обожавање објекта стварања је смрт за ствараоца.