СТАТУС ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ У ЦИВИЛИЗАЦИЈИ
Апстракт
Интелигенција има много већу улогу за живот човечанства него што је то препознато до сада. Следећи есеј разматра статус интелигенције у историји људске цивилизације кроз онтолошко, епистемолошко и психолошко преиспитивање њеног појма. Полазећи од класичних филозофских покушаја да се идентификује покретач живота (Тао, архе пресократоваца, Нус, Логос, Бог), дијалог показује да је интелигенција кроз историју најчешће третирана као хипотетички или метафизички принцип, док је у савременој науци редукована на статистички конструкт. Насупрот томе, овде се износи теза да је интелигенција примарна нематеријална стваралачка сила, чије се постојање не доказује непосредном чулном перцепцијом, већ посредно – кроз своје продукте. Анализом логике спознаје показује се да је такво посредно доказивање епистемолошки легитимно и да већ представља темељ психометријског мерења интелигенције у психологији. Аутор брани став да научни консензус није критеријум истине, већ социо-епистемолошки механизам стабилизације знања, те да логика спознаје има примат над идеологијом науке. У том оквиру, интелигенција се реинтерпретира као узрочни принцип стварања, који повезује онтолошку, психолошку и искуствену димензију људског постојања, чиме се отвара простор за ново разумевање њеног статуса у историји цивилизације.
ИНТЕЛИГЕНЦИЈА
Тао ствара једно,
једно ствара два,
два ствара три,
три ствара све ствари.
Лао Це
Када посматрамо свет очима, схватимо да постоје појаве које се виде и појаве које се не виде. Када свет перципирамо ушима, такође знамо да постоје звучне, али и безвучне појаве. Чулом додира такође констатујемо да постоје додирљиви објекти али и објекти који се не могу опипати.
Тако свако за себе, својим искуством, може разумети и носити у себи спознају да је свет састављен из две половине, из ове испољене и оне не испољене. Могли би смо то рећи и на друге начине. На пример, свет је састављен од опредмећене и неопредмећене реалности, или испољене и неиспољене стварности.
Када рамишљамо о неиспољеној реалности, ми поуздано тврдимо да она постоји јер искуство је потврђује. На пример, нуклеарна енергија, чије присуство можемо осетити по њеној погубности по живот. Иако је наука некако успела да убеди невернике да и ваздух, као префињена материја није ништа, него животворно поље енергија, људи, фасцинирани објектима света, у неверици слушају причу о нематеријалном свету.
Одувек су се људи питали шта је Истина, или покретач живота. Хомер је говорио да је то судбина, а Талес да је вода. Питагора је тврдио да живот покрећу бројеви и математика, а Анаксагора је открио да је ум тај који покреће живот. Слично је и Сократ тврдио, да знање покреће свет. Исус је на постављено питање шта је истина, одговорио да је Ја једина истина. Ја је субјекат, а тај субјекат има своје лице, а зове се интелигенција.
Постоји једна појава за коју знамо да постоји, а коју не можемо потврдити ни једним људским чулом. Она се зове интелигенција или памет. Када питате људе како самоуверено тврдимо да постоји интелигенција, многи се збуне, а да она постоји, лако констатујемо по њеним производима. Сви хумани објекти на Планети, створени људском руком, примарно су створени људском интелигенцијом. И ту свако убеђивање престаје.
Многи ауторитети на пољу науке дефинишу интелигенцију на разне начине. У скоро свим дефиницијама се служе таутологијом као методом дефинисања. Неки кажу да је она способност, други да је особина, трећи да је вештина, моћ прилагођавања итд.
Све су то делимичне дефиниције. Ако етимолошки анализирамо реч интелигенција долазимо до закључка да је интелигенција сила стварања кроз процес преношења објекта из извора у простор ван извора. Ако етимолошки рашчланимо латински појам inteligentia, добијамо формулу in+tel+gen, која речито говори о природи интелигенције, што значи изношење (in) + пренос (tel) + из извора (ген) у експлицитну реалност.
И србска реч памет има слично значење. Нешто се помеће, односно поставља у простору, што није пре било ту.
Дакле, интелигенција је сила у процесу стварања. Не можемо рећи да је интелигенција процес интелигентног стварања, јер је апсурд. Свако стварање је интелигентан чин. Чак је и разарање један облик стварања и један интелигентни чин. Интелигенција се манифестује у процесу стварања у форми снаге и брзине, тако да су снага и брзина мерило интелигенције. Обратите пажњу да појмови сила и снага нису истог значења. Сила означава квалитет, а снага се односи на квантитет.
Поставља се питање, како то интелигенција ствара? Одговор је евидентан у самој речи СТВАРАЊЕ, С+ТВАР+АЊЕ. Памет ствара, као што сама реч говори преобразбом нетвари у твар. Понекад смо неверни сопственом језику, па пригрлимо из помодарства страну реч, као што је материја и заборавимо стару добру твар. Тај ток творбе настаје сабирањем и множењем интелигенције. Све је у свемиру материја осим интелигенције. Интелигенција је нематерија.
Питате се, а душа, дух, Бог? Интелигенција је синоним са појмом душа и Бог. То су речи које указују на исту појаву.
About The Author
