Парадоксална интенција је преокренута намера, намера која је кренула у супротан правац. Намерно сам је истакао на страном језику, јер када се искаже на нашем, изгуби привлачност пажње, а заслужује велику пажњу. Парадоксална интенција игра пресудну улогу у функционисању људског ума. Многи људи су хронично несрећни зато ште нису свесни како ум функционише док их води у несрећу. Пут несреће се зове парадоксална интенција.
Она може бити и пут среће, ако је човек правилно разуме, идентификује у свом уму и преусмери њену снагу у нови, жељени правац. Вечни плес парадоксалне интенције најбоље је приказан у вицу о Лали, који, када је натеран да нешто уради по туђој вољи, каже: „Е, сада нећу ни како ја ‘оћу.“
Било је још тако мудрих људи кроз историју као што је Лала, који су проницљиво откривали подмукло функционисање људског ума што одвлачи људе са пута среће, али о томе се мало говори и пише. Аустријски психолог Виктор Франкл, у својој књизи Нечујан вапај за смислом је истраживао мехамизам парадоксалне интенције и открио да је веома значајан за рад ума.
Када човек борави у тишини своје интимности и ради нешто без других, парадоксална интенција се ретко активира. Она почиње свој плес у социјалним интеракцијама, увек онда када је појединцу највише стало да достигне неки циљ и друштвену афирмацију. То значи да социјални контекст покреће и преокреће намере појединца у супротан правац од жељеног.
Сви смо сведоци како јавни радници, приликом обраћања публици читају своје идеје, уместо да их изговарају на лицу места, директно из простора свога ума. Нико то не воли, ни публика, ни говорник. У тим ситуацијама, читање је знак несигурности и незнања онога ко има намеру да преноси знање. Говорнику је јако стало да покаже знање публици, али претерана жеља доводи до страха од осуде публике. Да би избегао неуспех и осуду он чита текст. Читање је неуспешан маневар задобијања поверења. Истовремено је знак недостатка међусобног поверења публике и говорника и у крајњем смислу, недостатак међусобне љубави.
У спорту се такође лако уочава погубно дејство преокренуте намере. Врхунски спортисти су веома амбициозни људи. Што им је више стало до победе и афирмације више се активира енергија неуспеха која поништава добре намере такмичења.
У љубави међу партнерима такође врло често функционише демон парадоксалне интенције. Своју енергију добија из става посесивности, емоције љубоморе или претераног обожавања партнера. И тако долази до гашења љубави, које се најпре види у сексуалном односу.
У васпитању деце може да се прикраде парадоксална интенција. На пример, енуреза је узрокована механизмом обрнуте намере. Дете у страху од осуде родитеља или васпитача, у жељи да не пишки у кревету, долази у парадоксалну ситуацију да се мокрење дешава, упркос намери.
Решење за парадоксалну интенцију је преокретање преокренуте намере. То је принцип негације негације. У науци о логици, негација негације је потврда. Не и не рађају да. Бежање, које је чин негације није решење. Бежање и негирање је ирационалан покушај долажења до циља. На пример, безуман човек покуша да побегне од сенке свога тела. Ефекат би био крајња исцрпљеност и смрт. Једино решење да „победимо“ сенку је стајање у центру извора светлости, када се сенка не види.
И ум има своје тело и своју сенку. За решење проблема такође је неопходно стати тачно у центар извора светлости који се зове разумевање. Без чина разумевања нема победе над демоном парадоксалне интенције.
About The Author
