Зашто нам три речи говоре више од хиљада књига?

Свако ко је икада покушао да дефинише „свест“ зна да се тада налази у положају човека који покушава да види сопствене очи. Око себе не види. Ипак, постоје језици који су, можда случајно, а можда и дубоком мудрошћу колективног искуства, сачували у својим речима кључеве за разумевање онога што покушавамо да спознамо.
Србски језик поседује три речи које се у свакодневном говору често мешају или поистовећују, али које, када се сагледају у својој изворној структури, откривају прави онтолошки систем:
· Свет (све+то)
· Свест (све+вести)
· Савест (са+вести)
Овај рад полази од једноставне, али радикалне тезе: ове три речи нису пуки лингвистички артефакти, већ прецизне дефиниције стварности. Оне описују структуру постојања на начин који западноевропска филозофија, оптерећена латинским и грчким категоријама, никада није успела да артикулише. Свет јесте све то. Свест јесте све вести. Савест јесте са вести.
Проблем савременог човека није у томе што нема довољно информација, већ у томе што је изгубио свест као простор у коме информације постају смисаоне, а савест схвата као замену за свест, а не као њену секундарну функцију. Резултат је парадоксалан: никада нисмо имали више моралних правила, а никада нисмо били мање људски.