Овај рад излаже оригинални филозофско-психолошки модел тиховања (медитације) који полази од дистинкције између тишине без звукова и тишине без мисли. Модел развија тезу да је интелигенција примарни онтолошки принцип, а мисао њена секундарна манифестација. Тиховање се дефинише као процес радијалне реорганизације пажње унутар четвородимензионалног простора свести, чиме се диференцијална динамика интелигенције редукује ка нултој тачки – атемпоралном апсолуту. Рад конфронтира овај модел са православним исихазмом (Григорије Палама), зен будизмом (Доген), адваита ведантом (Шанкара) и савременим неуронаучним истраживањима медитације. Оригиналност модела огледа се у геометријској концепцији свести, дефиницији времена као диференцијалне дистанце и формалној дефиницији тиховања као процеса Δ → 0. Рад показује да модел нуди теоријски оквир способан да интегрише феноменолошке, компаративне и неурокогнитивне увиде без редукционизма.
Тиховање као пракса постоји хиљадама година у различитим културама – од православног исихазма, преко зен медитације, до адваита веданте. Ипак, његова теоријска артикулација остаје недоречена. Разлог томе је, како ће овај рад покушати да покаже, двострук: прво, тиховање се најчешће описује или искључиво теолошки или искључиво психолошки; друго, ретко се поставља питање онтолошког статуса онога што остаје када мисли престану.
Овај рад полази од следеће тезе: тиховање није техника релаксације, нити религијски ритуал, већ онтолошки процес повратка интелигенције самој себи. Циљ рада је да ову тезу развије у кохерентан теоријски модел, да га конфронтира са сродним традицијама и савременим научним сазнањима, те да експлицира његову оригиналност.
Рад је структуриран у шест целина: (1) изворне интуиције модела; (2) формална онтолошка структура; (3) дефиниција тиховања; (4) компарација са источњачким и хришћанским традицијама; (5) неурокогнитивни корелати; (6) оригиналност и допринос модела.
About The Author
